Tetanus, kada treba primiti vakcinu

tetanus

Tetanus je opasna bolest koju uzrokuje bakterija Clostridium tetani. U narodu, tetanus je poznat pod nazivom „zli grč” što najbolje opisuje manifestacije ove bolesti.


Clostridium tetani

Clostridium tetani je anaerobna sporogena bakterija. Prirodni rezervoar je probavni sistem nekih domaćih i divljih životinja. U spoljašnjoj sredini bakterija prelazi u izuzetno otporan oblik spore, koje se mogu naći u zemlji, travi, fecesu životinja, predmetima odnosno, svuda oko nas.

Do infekcije dolazi prilikom povrede, kada ozleđeno tkivo naseljavaju bakterije među kojima i Clostridium tetani. Ukoliko u rani postoje anaerobni uslovi (odsustvo kiseonika), bakterija iz oblika spore prelazi i vegetativni (aktivni) oblik i luči tetanospazmin, jedan od najjačih neurotoksina. Do infekcije ne može da dođe ako tkivo nije oštećeno.

Tetanogene rane

Rane u kojima postoje anaerobni uslovi su tetanogene rane. To mogu biti banalne posekotine ili ogrebotine, ubodi, razderotine prljavim predmetima itd.

Male zatvorene rane daleko su opasnije od otvorenih, većih rana gde je kontakt povređenog tkiva sa kiseonikom mnogo veći.

Potencijalno tetanogene rane su i smrzotine i opekotine. Hrurške i ginekološke intervencije nesterilnim instrumentima rizik su za pojavu tetanusne infekcije.

Uslovi bez kiseonika mogu se javiti u inficiranim ranama zbog rasta bakterija koje koriste kiseonik kao i kod dijabetičara ili osoba sa vaskularnim problemima.

Ugrizi životinja, posebno pasa koji pored toga što u svom probavnom sistemu imaju bakteriju, neprestano njuškaju tlo takođe su tetanogene rane.

Sporadično javljanje i visoka smrtnost

Od tetanusa oboljevaju osobe oba pola, svih starosnih grupa. Nešto je češći kod onih starijih od 60 godina. Bolest se javlja sporadično, češće leti i u jesen. Globalna incidenca je 18 na 100 000 stanovnika i najviše zavisi od stepena imunizacije i dostupnosti zdravstvene službe.Smrtnost je i dalje visoka i iznosi oko 50% za generalizovani tetanus i do 90% za ginekološki i tetanus novorođenčadi. Bolest ne ostavlja trajni imunitet.

Klinička slika

Klinička slika se može ispoljiti od nekoliko dana do nekoliko nedelja od povrede. Prosečan period inkubacije je 10 dana. Što je inkubacija kraća klinička slika je teža.

Toksin tetanospazmin ima veliki afinitet vezivanja za nervna vlakna. Kao posledica javljaju se grčevi poprečno prugaste muskulature. Grčevi mišića mogu biti stalni (tonički) i povremeni (paroksizmalni).

Tonički grčevi su tipični za tetanus, ne prolaze spontano i mogu trajati nekoliko nedelja. Paroksizmalni grčevi se javljaju obično na provokaciju spoljašnjim dražima.

Prvi i karakterističan znak bolesti je grč mišića vilice i nemogućnost otvaranja usta (trizmus).

Nakon  mišića vilice grč dalje zahvata mišiće lica, vrata, trupa i nogu. Bolesnik se žali na ukočen vrat, otežano disanje, nemogućnost saginjanja. Kada grčevi zahvate celokupnu muskulaturu nastaje opistotonus odnosno izvijanje kičme u vidu luka zbog jakog grča mišića vrata, leđa ili krsta.

Tonički grč mišića je stalan, ne popušta ni u snu ni posle primene sedativa. On je maksimalno izražen prvih 10 dana bolesti a zatim postepeno popušta, i gubi se 30. do 60. dana bolesti.

Klinička slika, tok i prognoza su mnogo teži kada se jave paroksizmi. To su nevoljni, kratkotrajni grčevi svih mišića. Ako paroksizam potraje oko 60 sekundi, nastaju cijanoza, pomućenje svesti i smrt usled ugušenja. Paroksizam obično popusti nakon 5 do 20 sekundi.

Kao posledica poremećaja autonomnog nervnog sistema bolesnik ima povišeni krvni pritisak, tahikardiju, povišenu temperaturu, znoji se.

Komplikacije

Jednom vezani tetanospazmin nemoguće je otkloniti sa nervnih završetaka.

Potpuni oporavak nastaje kada se nervni završeci obnove za šta može biti potrebno i nekoliko meseci. Grčevi mišića mogu dovesti do pucanja pršljenova ili drugih kostiju. Spazam faringealne i laringealne muskulature može sprečiti prolazak vazduha u pluća, a spazam respiratornihi mišića ugroziti disanje. Povećan je rizik za plućnu tromboemboliju i zapaljenje pluća. Česta su srčana i bubrežna oštećenja.

Lečenje

Lečenje je bolničko, najbolje u jedinicama za intenzvnu negu. Neophodna je obrada rane kako bi se sprečilo dalje stvaranje toksina na mestu ulaska bakterije. Da bi se onemogućilo  vezivanje toksina koji je slobodan u cirkulaciji za nervne završetke daje se humani antitetanusni imunoglobulin kao antitoksin. Za eliminaciju bakterija na mestu ulaza, ali i za sprečavanje komplikacija koriste se antibiotici. U lečenju grčeva koriste se benzodijazepini. U skladu sa kliničkom slikom primenjuje se i raznovrsna potporna terapija.

Imunizacija

S obzirom da ne postoji specifična terapija za tetanus imunizacija je od ključnog značaja. Aktivna imunizacija protiv tetanusa vrši se antitetanusnom vakcinom. Vakcinacija se sprovodi prema zakonski regulisanom kalendaru i obezbeđuje zaštitu do 10 godina.

Pasivna imunizacija ili seroprofilaksa se vrši primenom humanog antitetanusnog imunioglobulina kod povređenih osoba koje ne poseduju aktivni imunitet.

Tetanus je teško oboljenje čije lečnje nije uvek uspešno. Dobra strana je da se može sprečiti aktivnom imunizacijom (vakcinacija).

ANTITETANUSNA ZAŠTITA

Antitetanusna zaštita je neophodna nakon povrede nevakcinisane ili nekompletno vakcinisane osobe. Primenjuju se tri doze: prva odmah nakon povrede, druga nakon mesec, a treća nakon godinu dana. Redovno vakcinisani povređeni u prvoj godini od vakcinacije zahtevaju samo obradu rane. Ukoliko je povreda do deset godina od vakcinacije daje se samo jedna tzv. buster doza. Ukoliko je povreda nastala nakon više od 10 godina od vakcinacije zaštita se vrši jednom dozom humanog antetanusnog imunoglobulina i jednom dozom vakcine.

Komentari

Podeli