Ekstremni sportovi

Ekstremni sportovi
Autor: Dr Vesna Tepšić- Ostojić, psihijatar

Za razliku od “klasičnih sportova” u kojima je cilj biti brži, bolji i jači – ali od protivnika u “ekstremnim sportovima” treba biti i brži i bolji i jači – ali od sebe i/ili prirode. U oktobru 2012. Austrijanac Feliks Baumgartner postavio je svetski rekord skočivši sa 39 km visine ostvarivši tokom slobodnog leta brzinu od 1342 km/h. Krajem decembra 2013. čuveni vozač Formule 1 Mihael Šumaher zadobio je teške povrede glave povredivši se skijajući na neobeleženim stazama.

Ekstremno u definiciji

Ekstremni sportovi, kao što im i samo ime kaže, su oni koji podrazumevaju ekstremnu neposrednu opasnost da učesnike, odvijaju se u ekstremnim uslovima (led, sneg , blato, velike visine, ili dubine…) i uključuju ekstremne brzine, telesne napore, akrobacije… Drugi deo definicije kaže da su to sportske aktivnosti koje se baziraju na rušenju društveno prihvatljivih granica. Aspekt društvene prihvatljivosti je i ovde veoma relativan. Ono što je za jedno društvo prihvatljivo npr. borbe gladijatora ili korida (ove aktivnosti nikada nisu podpadale pod definiciju ekstremnih sportova), za drugo nije.

Proizvod 20. veka

Razvoj ekstremnih sportova, kakve sada poznajemo, počinje u drugoj polovini 20. veka. Odprilike u to vreme su opasnosti svakodnevnog života čoveka zapadne civilizacije svedene na minimum. Kada više nije bilo „kuge, gladi i rata“ trebalo je nešto drugo da „podigne adrenalin“. Ima i stavova da je „ekstremno“ ustvari marketinški proizvod usmeren na mlađu populaciju i podržava „mladalački bunt“ i suprotstavljanje granicama i autoritetu. Popularizaciji ekstremnih sportova doprineli su i TV i internet. Još 1995. započela je i ekstremna verzija Olimpijskih igara X-games u SAD koju prenose velike TV mreže. Film Lika Besona Jamakasi doprineo je planetarnoj popularizaciji parkura – slobodnog trčanja.

Do krajnjih granica

Jedan od razloga koji privlači ekstremne sportiste u „ekstremne“ situacije i uslove je i mogućnost da se nađu licem u lice sa nepoznatim ili nekontrolisanim elementima prirode u kojima mogu da dožive najrazličitija „ekstremna“ osećanja. Sigurno je u vezi i s njihovim odnosom prema životu i potreba da se iskušaju i preko sopstvenih granica i osete kontrolu čak i nad najnesigurnijim situacijama. Ovaj aspekt može imati različitu dubinu – od osećanja omnipotencije pa do krajnjeg potcenjivanja sopstvenog života odnosno samodestruktivnog ponašanja.

Adrenalin i dopamin

Istraživači su pokušali da objasne neuropsihološke razloge koji neke osobe vode u iskustva “s one strane granice”. Ove aktivnosti povećavaju lučenje adrenalina – telesni odgovor na ugrožavajuće situacje koji funkcioniše kao “napadni ili pobegni”. Osećanja koja prate lučenje adrenalina kao npr. jeza, drhtavica, vrtoglavica ekstremni sportisti doživljavaju kao izuzetno prijatna i motivišuća. Osećanje opasnosti i neretko životne ugroženosti aktivira za njih prijatne neurohemijske mehanizme preživljavanja koji jačinom doživljenih emocija mogu ići i do euforije. Veza je pronađena imeđu nesvakidašnjih emocionalnih iskustava i povećanog lučenja ili aktivacije neurotransmitera.

U ovim slučajevima u mozgu se luče velike količine dopamina koji je posrednik u stvaranju prijatnih osećanja sličnih onima koji doživljavaju u toku seksualnog odnosa, uzimanja alkohola ili psihoaktivnih supstanci. Moždani odgovor na “ekstremne situacije”, koje se doživljavaju različito od osobe do osobe, jeste da sebe preplavi dopaminom. Ovo, zajedno sa povećanim lučenjem adrenalina, objašnjava npr. zašto se ljudi tada nekontrolisano smeju ili vrište. Rezultati genetskih istraživanja ukazuju da kod osoba koje privlače ili se bave ekstremnim sportovima postoji manji broj dopaminskih receptora. Smatra se da je to fiziološki razlog koji objašnjava potragu za aktivnostima koje povećavaju stvaranje dopamina. Na taj način postiže se efekat koji osobe sa većim brojem dopaminskih receptora imaju na mnogo manje podražaje.

Ekstremni sportovi

Imunizacija na strah

Za mnoge osobe ova vrsta izazova predstavlja način da se izbore sa sopstvenim strahovima i način da se osećaju sigurnije u opasnim situacijama. Vođeni su najčešće razmišljanjem da ako prevaziđu velike izazove, svakodnevnica će biti lakša i prijatnija. Prekoračenje sopstvenih granica je borba sa sopstvenim nesigurnostima i prilika da se izbori sa sopstvenim strahovima.

Fizička i mentalna priprema

Za dobru kontrolu rizika neophodna je na samo fizička nego i mentalna priprema pre samog izazova. Tokom priprema osobe doživljavaju neka od osećanja koja ih očekuju za vreme “ekstremnih aktivnosti” i na taj način uspostavljaju bolju emotivnu kontrolu nad situacijom. U pripremama je od koristi i zamišljanje odnosno misaono prolaženje kroz predstojeću situaciju koje se dopunjuje vežbama relaksacije.

Procena rizika

Uprkos predostrožnostima koje se preduzimaju korišćenjem najrazličitije zaštitne opreme i pripremnim studijama baziranim na znanju iz prirodnih nauka glavno ipak ostaje – nesavršeni ljudski faktor koji treba da se snađe i izbori sa svim nepredvidjenim situacijama čestim u ekstremnim aktivnostima.

Procena rizika neophodna je u svakoj pa i naizgled najbezazlenijoj ekstremnoj aktivnosti. Početnici u ekstremnim sportovima se često manje oslanjaju na prethodna dobra iskustva i veru u sebe pa tako i preduzimaju manje rizčne poduhvate. Za razliku od njih iskusniji ili profesionalci se više pouzdaju u sopstvene sposobnosti i smatraju da ishod navećim delom zavisti samo od njih samih (volje i ličnih veština) i ulaze lakše u znatno rizičnije situacije.

Aktivnosti u ekstremnim sportovima primer su postupaka koji idu protiv naših urođenih instikata čiji je cilj da nas zaštite od opasnosti
 

Komentari