Emocionalna deprivacija

Emocionalna deprivacija

Emocionalna deprivacija najbolje se opisuje citatom: „Ponekad se osećam stvarno nevidljivo…nevažno…samo, kao da nikome nisam važna i kao da niko nikada nije tu za mene…kada mi treba…kada je najteže“.

autor: dr Tijana Mirović, Psihološko savetovalište Mozaik


Ljudi sa ovim problemom dolaze na psihoterapiju zato što se osećaju usamljeno, zapostavljeno, nevoljeno, neshvaćeno ili depresivno. Najčešće imaju i doživljaj da drugi ne odgovaraju na njihove potrebe i sumnjaju u to da će ih drugi ljudi (pa i terapeut) razumeti i podržavati. Neretko se ipak dešava da ljudi svega toga nisu svesni. Oni osećaju prazninu i imaju doživljaj da im nešto nedostaje, ali ne umeju da odrede i iskažu šta je to.

Veruje se da je to zato što

emocionalna deprivacija najčešće nastaje i pre nego što dete progovori i nauči da verbalizuje to što mu smeta.

Kako emocionalna deprivacija nastaje?

Emocionalna deprivacija, najčešće nastaje usled iskustva depriviranosti tokom detinjstva. Jednostavnijim jezikom rečeno, to znači da je odrastanje karakterisalo nedostajanje (deprivacija) adekvatne nege (pažnje, ljubavi i topline), empatije, podrške, zaštite i usmerenja; odnosno da je dete raslo bez osećaja da je voljeno, vrednovano i posebno. Imajući ovo u vidu, nameće se i pitanje, zašto do toga dolazi, odnosno ko su roditelji koji na ovaj način depriviraju detetove bazične potrebe. Istraživanja i praksa pokazuju da su to često roditelji koji su i sami odgajani na ovaj način.

Kroz ovakvo iskustvo sa roditeljima dete odrasta osećajući se usamljeno, nezbrinuto i prazno. Paralelno sa tim, dete razvija i negativna uverenja o sebi („moje potrebe nisu važne – ja nisam važan“, „nisam dovoljno vredan da bi me neko primetio i bio tu za mene“ i sl.) i negativna uverenja o svetu koji ga okružuje („drugi nikada neće biti tu za mene i nikada neće zadovoljiti moje potrebe“). Ovakvo viđenje sebe i sveta utiče i na buduća ophođenja prema sebi i drugima, kreirajući tako dodatne emocionalne, ponašajne i praktične probleme.

Kako emocionalna deprivacija šteti? Koje probleme ona dalje pravi?

Kada se „predamo“ gore pomenutim uverenjima i emocionalnoj deprivaciji, počinjemo da osećamo intenzivnu usamljenost, izolovanost, prazninu i tugu. Tada mislimo da nas niko ne razume, da niko nije tu za nas, da nikada nećemo biti srećni i zadovoljni, da ćemo uvek biti sami i sl. Ne brinemo o sebi i ne zadovoljavamo sopstvene potrebe. Od drugih ne tražimo to što nam treba već očekujemo da nam taj neko „pročita misli“ i zadovolji potrebe koje nismo izrekli. Drugi to ne prepoznaju, ne daju nam ono šta nam je potrebno i mi nastavljamo da osećamo bol i frustiranost dodatno ojačavajući uverenje da niko nije tu za nas. Neretko se međutim dešava i drugi scenario, a to je da tražimo šta nam treba, ali da osoba od koje tražimo (poput naših roditelja) nema kapacitet da nam to da. Često se naime dešava da nesvesno biramo partnere i prijatelje koji su hladni, isključeni, distancirani, samoživi ili nedostupni (nemaju vremena za nas, jer imaju druge emotivne veze i prioritete). Jasno je da takvi partneri i prijatelj nisu u stanju da zadovolji naše potrebe i da na budu posvećeni. Često se napravi i odnos u kome je taj drugi toliko zahtevan i toliko u sopstvenom problemu, da osoba sa emocionalnom deprivacijom mora da brine o njima, bez prostora za sebe i sopstvenu ranjivost. Bez reciprociteta! Iako takvi emotivni partneri veoma malo daju i u fizičkom i u emocionalnom smislu, „hemija“ čini da su upravo takvi partneri najprivlačniji, a da se oni topli, dostupni i dajući partneri doživljaju kao neprivlačni i dosadni. Što nas hladni i distancirani partneri više odguruju od sebe, mi se više bavimo njima, opsesivno mislimo i radimo sve da nas primete i zadovolje. To stvara visoku privlačnost, ali i ponavlja iskustvo deprivacije koje smo imali tokom detinjstva dok smo se borili za pažnju hladnog i nedostupnog roditelja.

Drugi tip problema proizilazi iz činjenice da mnogi emocionalno deprivirani ljudi izbegavaju bliskost i veze baš zato što ne očekuju ništa iz njih. Tako, ili nemaju veze i bliska prijateljstva uopšte ili imaju prolazne i distancirane odnose. Neretko se dešava da brzo izgube interesovanje i prekidaju odnose upravo onda kada zaprete da postanu bliski. Na taj način, ostaju sami i deprivirani.

Do ponavljanja iskustva deprivacije dolazi i ako se suviše oslanjamo na sebe – ne govorimo prijateljima i partneru šta nam treba, ne dozvoljavamo sebi da budemo ranjivi, niti drugima da nas zaštite i pomognu nam. Pošto se ponašamo kao jači nego što jesmo i pošto nikada jasno ne tražimo ono što im treba, drugi ljudi retko prepoznaju naše potrebe i retko kada nude pomoć. Tako raste i osećaj deprivacije i razočaranost u druge.

Osećaj depriviranosti ponekad se nadomešćuje (nadkompenzuje) prezahtevnošću i burnim reagovanjem na svaki znak da naše potrebe neće biti zadovoljene. Tako dolazi do nove vrste problema. Velika „emotivna glad“ pretvara se u prezahtevnost, odnosno u bes i prekritičnost ukoliko od prijatelja i partnera ne dobijemo sve ono što očekujemo. Ponekad su tu i manipulativna ponašanja, kao i privlačenje pažnje telesnim simptomima, šarmiranjem, flertovanjem ili teatralnošću. Ovo uglavnom odbija ljude. Takođe, ukoliko ljudi oko nas koliko god da se trude i daju, stalno dobijaju poruku da „nije dovoljno“, i oni će postati frustrirani, a finalno verovatno i odustati od pokušaja da daju. Tako osoba sa emocionalnom deprivacijom ostaje sama i deprivirana – ponovo!

Pored problema u odnosima, emocionalna depriviranost pravi i druge ozbiljne problema. Na prvom mestu, problem sa raznim vrstama zavisnosti. Pošto teško podnosimo  emocionalnu deprivaciju i bolni osećaj usamljenosti i praznine koju ona nosi, mi moramo na neki način da pobegnemo od nje. Najčešće se ili skroz emocionalno isključimo (delujemo „daleko“, „hladno“ i sl.) ili zatrpavamo bol i prazninu umirujući se hranom, alkoholom, drogama, seksom, poslom i sl. Pošto je „emotivna glad“ samo zatrpana, ona nalazi način da se probije, pa se nanovo i nanovo pojavljuje. Mi onda moramo da se zatrpavamo hranom, poslom, supstancama još više i još više. Na taj način umesto jednog, dobijamo više velikih problema. Kroz sve ovo, slika o sebi postaje sve negativnija, a povezanost sa drugima sve problematičnija i sve teža.

Šta je onda mogući lek?

Postoji nekoliko važnih koraka ili tema na putu ka promeni. Prva stvar je svakako rad na osvešćivanju da su naši problemi povezani sa deprivacijom koja ima svoje korene u detinjstvu. Veoma važan korak ka promeni predstavlja i rad na tome da prihvatimo da su naše potrebe jednako važne koliko i potrebe drugih ljudi i da se ohrabrimo i naučimo i da tražimo za sebe, ali i da dajemo. Zdravi odnosi podrazumevaju blizak, topao i zadovoljavajući odnos koji odlikuje ujednačena razmena primanje i davanja. To je ono čemu treba da težimo, jer samo zdrava i adekvatna povezanost sa drugima leči deprivaciju i konačno popravlja sliku sebe i sveta.

Komentari

Podeli