Koje tajne krijemo i čega se stidimo?

tajne
Ljudi imaju tajne koje se u osnovi svode na doživljaj lične inferiornosti, teškoću da uspostave emotivne odnose ili bolne emocije.

Svako od nas ima neku tajnu; nešto što je samo naše i što ne delimo sa drugima. Ako nas tajne ne opterećuju, u redu. Problem nastaje onda kada imamo potrebu to da sa nekim podelimo, ali ćutimo zato što se stidimo ili bojimo reakcija drugih ljudi. Čega se zapravo stidimo i koje su to tajne za koje mislimo da bi drugima bile neprihvatljive?

autor: dr Tijana Mirović, Psihološko savetovalište Mozaik


Želeći da pronađe odgovor na ova pitanja čuveni psihijatar Irvin Jalom tražio je od članova psihoterapijskih grupa koje je vodio da anonimno na papiriću podele sa njim tajnu koju ne bi bili spremni da podele ni sa kim. Decenijama je prikupljao i analizirao ove podatke dolazeći uvek do istog zaključka: ljudi zapravo imaju jednu istu tajnu koja se svodi na doživljaj lične inferiornosti, teškoću da uspostave emotivne odnose ili bolne emocije. Interesantno je da je Jalom ovaj metod sprovodio sa pripadnicima nekliničke populacije, dakle zdravim i funkcionalnim ljudima. Time je potvrdio da svi pate, a skrivajući to od drugih, u toj patnji ostaju usamljeni.

Nalazeći inspiraciju u Jalomu i njegovom otkrićem, postavili smo studentima Beogradskog univerziteta isto pitanje – „šta je to što ne biste bili spremni da podelite sa drugima?“.

Interesantno je da je manje od 1% studenata navelo da nema problem da bilo šta podeli sa drugima.

Dakle, skoro svi stidenti nešto kriju i taje. Analiza odgovora šta je to što kriju dala je rezultate slične onima koje je dobio i Jalom. Najveći broj studenata obezvređuje sebe i stidi se da otkrije bolne emocije odnosno nešto što svi mi mislimo ili osećamo. Stide se što imaju strahove, što su ljubomorni ili besni… Stide se sopstvene usamljenosti i straha da će ostati sami.

Njihovim rečima rečeno to izgleda ovako: „Ne mogu da se oslobodim i emotivnom partneru pokažem sve emocije, zbog straha (ponekad čak vrlo neosnovanog), da ću biti odbačena.“; „Zavist i ljubomora me najviše iznenade kad ih primetim kod sebe. Pokušam da ih se otarasim ali mi teško ide“; „Osećam veliku usamljenost i mislim da to nikada neće prestati“.

Značajan procenat studenata ne bi drugima priznalo da imaju problema sa kontrolom sopstvenih emocija i ponašanja, odnosno da su impulsivni ili agresivni, da odlažu ili izbegavaju obaveze ili da se upuštaju u rizične seksualne odnose.

Evo kako oni to opisuju: „U nekim momentima se osecam kao ,,divlji konj’’, pogotovu kada treba mirno da sedim na predavanjima. Ali najviše u situaciji kada nekoga ili nešto čekam. Stvara se neka nervoza i energija u meni i dođe mi da skačem, divljam i ritam se kao divlji konj“; „Imam  problem sa agresijom koju ne uspevam uvek da držim pod kontrolom. Kada me neko provocira, dolazi i do fizičkog nasilja“; „Teško mi je da kontrolišem svoje seksualne impulse i često zbog toga mislim loše o sebi“.

Loše mišljenje o sebi ima i krije veliki broj studenata. Pokazalo se da poput Jalomovih i naši ispitanici imaju osećaj manje vrednosti, negativnu sliku o sebi i problem da sebe prihvate.

Odgovor jedne studentkinje veoma jasno to ilustruje: „Uglavnom mislim da nisam dovoljno pametna i da šta god uradim to neće biti dovoljno dobro. Zbog toga mislim da je bolje da ne pričam mnogo, jer je mala verovatnoća da ću imati nešto korisno da kažem. To je posebno prisutno kada su u pitanju ljudi do čijeg mišljenja mi je mnogo stalo. Osim što sam tužna zbog ovakvog mišljenja o sebi, ono utiče i na moje odnose sa drugima, a dešava mi se i da odustanem od nečega jer mislim da nisam dovoljno dobra“.

Veliki broj studenata ima problem sa prihvatanjem sebe. U njihovim odgovorima dominira osećanje stida i straha povodom “otvaranja” i samootkrivanja, bilo da se radi o otkrivanju emocija ili nekih psihičkih simptoma i problema. Tako je više od četvrtine studenata reklo da krije postojanje nekih psihijatrijskih simptoma poput: depresije i različitih oblika anksioznosti,  poremećaja ishrane, suicidalnosti, zloupotrebe alkohola, psihoaktivnih susptanci i medikamenata. Umesto da potraže pomoć, oni ćute i drže to u sebi strahujući da će ih drugi osuditi ili odbaciti.

Njihovi odgovori jasno to ilustruju: „Nikada nisam rekla nekome kada sam bila tužna, jer mislim da ću tako izgledati slabije u njihovim očima“; „Često se ljudima predstavljam kao jako veseo i srećan, a istina je da sam često vrlo anksiozan i depresivan“; „Često se pravim da sam ravnodušna po pitanju razvoda mojih roditelja“ „Pre šest godina sam bila u depresiji zbog odnosa sa porodicom i pokušala sam da se ubijem. Sada nikome ne pričam o tome zato što me je sramota i ljudi bi mislili da sam luda.

Ako studenti kriju ove simptome i stide ih se, postoji velika verovatnoća da „pate u tišini“, sami i bez adekvatne pomoći i podrške. Jasno je da sve to produbljuje problem i otežava da se on reši iako postoji i rešenje i lek.

Na nama je da ga ponudimo i da kao društvo pošaljemo mladima poruku da simptoma, emocija i problema ne treba da se stide jer patiti ne znači biti lud.

S druge strane, ko od nas nije nešto slično iskusio? Ko od nas nije bio uplašen, deprimiran, usamljen? Ko od nas nije imao problem da sebe kontroliše ili da prihvati sebe kada nešto ne ide? Ko se od nas nije stideo ili strahovao da nas drugi neće prihvatiti? Zašto je onda i dalje prisutna stigma i stid? Zašto je i dalje toliko prisutna poruka da se emocije moraju kriti i kontrolisani a da patiti znači biti slab?

Podaci koje smo dobili jasno pokazuju da treba ozbiljno da razmislimo o poruci koju šaljemo i pritiscima koje namećemo i kao društvo, ali i kao roditelji, profesori ili prijatelji… jer da se podsetimo, pitanje je bilo šta je to što ne biste mogli da podelite ni sa kim. Koje tajne krijete i čega se stidite? Koje su to tajne za koje mislimo da bi drugima bile neprihvatljive?

Stvari koje smo naveli studenti dakle kriju i od prijatelja i od porodice. Pritom, više od četvrtine studenata kaže da su upravo problemi u porodičnim i međuljudskim odnosima ono što kriju i čega se stide.

Evo šta su neki od stvari koje su nam napisali: „Plašim se da nikada neću biti toliko dobra da bih zadovoljila ciljeve svojih roditelja“; „Imam probleme sa roditeljima, velike svađe…Ponekad mi se čini kao da me uopšte ne vole“; „Potrebe drugih stavljam ispred svojih i zbog toga isuviše često patim, jer se retko dešava da na vreme shvatim da ti drugi ljudi za mene ne bi učinili ni upola toliko“; „Previše očekujem od sebe i drugih, imam problem sa osećanjem pripadanja, stoga stalno bežim od vezivanja iako mi je, paradoksalno, pripadanje i vezivanje veoma potrebno“.

Ova poslednja rečenica, poruka je za sve nas. Iako mladi ćute, iako se povlače, iako nekada deluju kao da im niko ne treba, pripadanje i vezivanje potrebno im je veoma.

Bliski odnosi, povezanost, prihvatanje, poruka da je „ok da grešiš i da ti budeš ti“ predstavljaju najbolju, a stvarno lako dostupnu prevenciju raznih nezdravih shema i raznih problema.

Prevazilaženje stida i deljenje tajni omogućava baš tu i takvu povezanost jer kad otkrijemo naše tajne drugima, vidimo da zapravo delimo iste probleme i iste tajne. Zašto? Pa zato što delimo ljudskost!

Komentari

Podeli