Neki drugačiji roditelj-osam tipova “neadekvatnih” roditelja

roditelj

„Nemaš većeg prijatelja od roditelja“…„Roditelj uvek zna šta je najbolje za svoje dete“ …„Ko će ti biti bliži nego roditelj“…Ove i slične postavke čuli smo svi. U velikoj većini slučajeva to zaista i jeste tako! Ipak, ima i onih ne tako retkih slučajeva da je roditelj taj koji povređuje i onemogućava zdravo odrastanje time što frustrira detetove bazične potrebe za brigom, negom, pažnjom, zaštitom, stabilnošću, usmerenjem i autonomijom. O tome šta se dešava kada ove potrebe nisu zadovoljene pisali smo u tekstu „Dovoljno dobro roditeljstvo“ U tekstu koji je pred vama, bavićemo se roditeljima koji te potrebe frustriraju i time otežavaju, pa i ugrožavaju detetov normalan razvoj. Prikazaćemo vam osam tipova „neadekvatnih roditelja“ koje je opisao izraelski shema terapeut Ofer Peled rangirajući ih od najmanje štetnih po dete ka najštetnijim. Svaku od tih kategorija ilustrovaćemo primerima iz prakse koji pokazuju posledice takvog tipa roditeljstva na sada već odraslu decu. Važno je reći da su oni čija je to priča dali ne samo dozvolu, već i podstrek da je baš ovde prenesemo. Iako je bilo puno različitih razloga za to što žele da podele deo svoje priče, motiv koji je bio zajednički za sve bila je nada da će se bar neki roditelj prepoznati i shvatiti da je to što radi štetno. Deleći taj motiv i nadu predstavljamo vam te tipove roditelja.

autor: dr Tijana Mirović, Psihološko savetovalište Mozaik


  1. „Naivni roditelj“

Ovo je roditelj koji je naivan, pasivan i često pod uticajem drugih. Ovakav roditelj izbegava sukobe i neprijatnost, pa prihvata stvari takve kakve su. Posledično dete ne dobija potrebna usmerenja, zaštitu i vođstvo. Evo jednog primera koji to veoma jasno ilustruje: „Kada god bi se u školi desilo da me neko od dece maltretira ili da me nastavnica nopravdano kritikuje, tata bi rekao da je to deo odrastanja, a mama da ona ne može da ide tamo da se svađa. Druga decu sa imala roditelje koji su se uvek borili za njih i štitili ih…poredila sam se sa njima i počela da osećam kao da ja mojim roditeljima nisam važna…vremenom sam poverovala i da sam ja kriva i da sam dramila ni oko čega“. Jednom kada prihvatimo krivicu i ideju da naše potrebe i emocije nisu važne, otvaramo vrata ka tome da izbegavamo, ćutimo, trpimo i povlačimo se. Na taj način olakšavamo drugima da „gaze“ preko nas i propuštamo prilike da naučimo nove veštine koje bi pomogle da se izborimo i rešimo problem.

  1. „Anksiozni roditelj“

Ovo je roditelj koji jako mnogo brine i koji stvari vidi pesimistično. On uvek ima najcrnji scenario u glavi i ukoliko postoji problem, emituje visoku anksioznost i tenziju. Tako, dete, umesto da dobije ohrabrenje i usmerenje kako da se izbori sa teškoćama, nauči radi stvari sa stresom, da brine i izbega bilo kakve rizike. Sledeći primer veoma dobro to ilustruje. „Šta god da sam probao da uradim, moja mama je rekla, „joj sine, pa kako ćeš ili jaoj, pa šta ako…“. Posledica toga bila je da sam počeo da kočim svoje želje i ciljeve…prestao sam da budem spontan i opušten, a u svemu sam video samo prepreke i probleme…toliko toga sam izbegao da pokušam, da sam stagnirao i na poslu i u životu. I danas, kad god pomislim da nešto probam, automatski čujem to „jaoj, a  šta ako“… Ponekad se roditelj brani od sopstvene anksioznosti time što ide u preveliku kontrolu. On tada prezaštićuje dete i najčešće radi sve za njega i umesto njega, nedozvoljavajući detetu da rizikuje, bude samostalno i slobodno. Tako, dete umesto da uči i razvije nove veštine, uči da bude nesamostalno, stegnuto i anksiozno.

  1. „Popustljivi roditelj“

Ovaj tip roditelja sa detetom ima prijateljski odnos, dozvoljava mu da radi šta želi, ne postavlja granice i ne kažnjava onda kada bi to za dete bilo dobro. Pošto mu je sve dozvoljeno i pošto nema smernice niti granice, dete ne nauči da postavi granice samom sebi. To pravi problem sa samokontrolom, a posledično i problem sa tolerisanjem frustraciju i ostvarivanjem dugoročnih ciljeva. Naredni primer to jasno i ilustruje. „Ja nemam taj unutrašnji glas koji kaže, sedi i radi…ako me mrzi, ja ne radim, ako mi se jede nešto slatko, poješću celu teglu…jednostavno nemam kontrolu. Ima situacija kada je to super jer uvek pratim sebe i baš me briga, ali me ta razmaženost i odsustvo kontrole najčešće mnogo košta“.

  1. „Roditelj žrtva“

Ovaj tip roditelja veruje da su drugi krivi za njegova loša iskustva. On očekuje da se drugi brinu o njemu i zadovoljavaju njegove potrebe, koristeći slabost i patnju kako bi druge emocionalno vezao za sebe. To uključuje i decu, kojoj se daje uloga “da me zadovolji, da mi nadomesti ono što fali, da brine o mene” i sl. Kada dete ne uradi to što se očekuje roditelj se ponaša besno ili uvređeno, optužuje dete da je samoživo i manipuliše krivicom. Evo primera: „Ceo život slušam jedno te isto, kako se moja majka žrtvovala za mene, trpela mog oca, sve mi  dala i sl. To se naravno dešava baš onda kada ja poželim da uradim nešto za sebe…nešto što se njoj ne sviđa. Iako pobesnim, u dubini ipak, osećam krivicu…kao da nisam dovoljno dobar sin, kao da joj se nisam odužio…kao da sam nezahvalan i loš“. Važno je reći da postoje i roditelji koji ne manipulišu krivicom, ali deluju toliko slabo i zavisno da dete oseća da ono mora da ga spasi. Tada dolazi do obrtanja uloga, odnosno dete preuzima brigu o roditelju, sluša njegove probleme, brine o mlađoj braći i sestrama umesto roditelja i sl. Bilo da smo žrtvovali sebe zarad roditelja ili naučili da se žrtvujemo po njegovom modelu, samožrtvovanje uvek ima trajne i ozbiljne posledice jer naše potrebe nikada ne stignu da dođu na red. To najčešće izgleda ovako: „Ko god da ima neki problem, dođe kod mene…milion puta pomislim da ne mogu, da sam preumorna, radila bih svoje stvari koje me nagomilane čekaju, ali ne mogu…ili me slomi krivica ili imam taj doživlja da sam ja potrebnija njima, nego sebi….glupo zvuči, ali to je ono, ja ću se već nekako organizovati i snaći, a kako će oni?..i tako u krug, do premora…do besa“.  

  1. „Preterano zahtevajući / kritikujući roditelj“

Ovaj tip roditelja postavlja detetu nerealno visoke standarde, kada je u pitanju postignuće, ispoljavanje emocija (npr. „dečaci ne plaču“), moralno ponašanje, posvećenost, tačnost, efikasnost, pragmatičnost i sl. Tako dete dobija poruku da mora da bude najbolje i da ne sme da pogreši. Ovakvi roditelji preterano kritikuju decu, a na greške reaguju neumerenom grdnjom, neadekvatnom kaznom ili izrazima lica koji kod deteta indukuju krivicu, stid i osećaj neupeha. Neki roditelji to rade jer su i sami tako naučili od svojih roditelja, a neki zato što im je veoma važno kakav utisak ostavljaju (oni, dete, cela porodica) i ko će u komšiluku šta da misli ili kaže ako dete nije najbolje. Kod takvih roditelja, uspeh / neuspeh deteta jednak je njihovom uspehu / nesupehu, te pritiskaju dete da se dokaže i pokaže i za njih. Evo primera: „U mojoj porodici nije bilo puno prostora da ne budeš sjajan…ako dobijem bilo šta manje od 5, otac je vikao, a majka plakala…uvek je bilo kao da je to što nisam najbolji najgora i najsramotnija stvar koju sam mogao da uradim…i dan danas pred svaku procenu imam tremu koja parališe…kao da opstanak sveta zavisi od toga da ja budem ok“. Ovaj tip roditelja odlikuje i nefleksibilnost, kao i preveliki stepen kontrole praćen doživljajem da su uvek u pravu i da postoji samo jedan ispravan način da se nešto uradi. Ovakav stav stavlja dete u poziciju da mora da radi baš onako kako roditelj očekuje, jer ako ne, sledi kazna u vidu bukvalne kazne ili besa i odbacivanja. Rastuću uz to, dete uči da će biti prihvaćeno i bezbedno samo ako uradi sve što se od njega traži, na način na koji se traži. Ovo dalje vodi do podređivanja, odnosno do teškoće da se kaže ne i zauzme za sebe i sopstvene potrebe.

  1. „Zanemarujući roditelj“

Ovakvi roditelji nisu tu za dete i sa detetom, pa i samom detetu deluju odsutno, nezainteresovano i neuključeno. Oni odbacuju ili zanemaruju dečje potrebe, ne preuzimaju roditeljsku odgovornost i često puštajući dete da radi šta želi. Time, dete dobija slobodu, ali i obavezu da se brine samo o sebi. Primer: „Niko mene nikada nije pitao ni gde sam, ni šta sam, ni da li mi nešto treba. Kada se razbolim sam sam išao da kupim lekove, sam sam sebi kuvao i sam radio sve…Tata nikada nije bio tu jer je radio, a mama je bila u nekom svom svetu. Danas mislim da je bila depresivna, tada sam mislio da je njoj, tj. njima jednostavno nisam važan“.

  1. „Haotični roditelj“

Ovaj tip roditelja karakteriše nestabilnost, nepredvidljivost, neorganizovanost, nedoslednost i emocionalna labilnost. Život sa roditeljem koji je nepredvidljiv, rađa brigu i strah jer je dete stalno u iščekivanju nečeg lošeg. To na primer izgleda ovako: „Nama je sve u životu zavisilo od toga kakve je tata volje taj dan. Ako je raspoložen i ako popije samo malo, onda je najdivniji i najzabavniji tata koji se igra sa nama, smeje i ima strpljenja za sve. Ako s druge strane dođe nervozan ili pijan, nastaje haos i nikad se ne zna ko će biti sa druge strane tog haosa…ko će od nas biti žrtva za taj dan“.

  1. „Nasilni roditelj“

Ovi roditelji zaboravljaju da je dete dete, a da su oni odrasle osobe koje mogu i moraju da kontrolišu svoje ponašanje. Umesto da pruže empatiju, razumevanje i savet, ovi roditelji vređaju, biju, ponižavaju, iskorišćavaju i povređuju dete. Neki to rade zato što imaju ozbiljne psihičke probleme, a neki zato što veruju da će „dete samo na to reagovati“ i da cilj (npr. „želim da ga naučim da bude čovek“) opravdava sredstvo. Pošto žive u stalnom strahu, ova deca često jesu veoma poslušna, „mirna i tiha“. Ono što roditelj ne vidi je cena te poslušnosti. Radeći sa njihovom decom kada odrastu, mi jasno vidimo da je cena bila prevelika i da su deca platila osećanjem manje vrednosti, životom u stalnom strahu, učenjem po pogrešnom modelu i sl. Tipičan primer za to je: „Ja i dan danas živim sa tim glasom u glavi koji mi stalno govori da sam nesposoban, glup…i dan danas, lako u to poverujem i vrlo često sam sebe sabotiram i kažnjavam…u tim trenutcima ja jasno verujem da ne zaslužujem bolje“.

Iako ih često ne vidimo ili previdimo opisani roditelji žive sa nama i uz nas. Sa nama i uz nas žive i njihova mala i njihova odrasla deca, koju takođe umemo da ne vidimo. Hajde da svi zajdno otvorimo oči i pomognemo i tim roditeljima i toj deci da budu bolje i da porastu

Komentari

Podeli