Ćerke su se ranije ugledale na majke, učile da budu domaćice, tolerantne supruge i brižne majke. U međuvremenu se promenio sistem vrednosti pa sada umesto majki, uzrori su influenseri i blogeri čudnim životnim porukama, često kontradiktornim.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervisor Mense Bosne i Hercegovine
U trenutku kada se rodi dete, rodi se i majka. Ona se na tu ulogu pripremala devet meseci, a psihološki ceo život. Ranije je njen put bio prilično određen, nije se puno čekalo na zasnivanje porodice jer „gde ima za dvoje biće i za troje i četvoro“. Danas je drugačije: žene imaju slobodu da odluče da li će i kada postati majke.
Više nije najbitnije da se žena dobrom udajom „osigura“, garancije nema, brakovi se raspadaju a žene često ostaju same sa decom, a bez posla. Društvo je opreznije, potpisuju se bračni ugovori, posao je nesiguran, a zdravlje narušenije. Na materinstvo se sve češće gleda kao na žrtvu, pauzu u karijeri posle koje se može izgubiti posao a pokvariti partnerski odnos.
Influenseri novi uzori mladih
Ranije se znalo ko radi a ko brine o kući. Ćerke su se ugledale na majke, učile da budu domaćice, tolerantne supruge i brižne majke. U međuvremenu se promenio sistem vrednosti. Deca funkcionišu po principu zadovoljstva, pa ćerke biraju uzore koji im to omogućavaju. Ranije je to bila majka, a sada razni influenseri i blogeri sumnjivog kvaliteta sa čudnim životnim porukama, često kontradiktornim. Priželjkuje se život kao na filmu, a u stvarnosti dobija sasvim drugo. Sve češće majke zameraju ćerkama na neurednosti, lošem rečniku, da satima „vise“ na društvenim mrežama, a ćerke majkama da ih „smaraju“.
Greška savremenih majki je što su, zbog osećanja krivice što sve manje vremena provode sa njima, prezaštitile ćerke.
Umesto da im pomognu da steknu radne navike, premorenim mamama je „lakše“ da sve same rade i zato postaju hronično nezadovoljne. Ćerka ne želi da bude takva mama „mučenica“ koja sprema za svima, mada je i dalje voli, ali najviše kao izvor zadovoljenja svojih potreba. Mama više nije heroj nego žrtva, a to niko ne želi da bude.
Često se javljaju žene i pitaju kako da motivišu ćerke da dođu na terapiju, ne shvatajući da je uzrok promene u njima, da je potrebno njih ojačati. Previše toga preuzimaju na sebe, što je razumljivo kada su deca mala, ali je kontraproduktivno kada porastu. Jedini način je vraćanje komunikacije u normalne okvire, nedozvoljavanje vređanja i bacakanja, postavljanje granica. Treba ograničiti korišćenje mobilnog ne samo deci, već i odraslima, deca uče po modelu.
Dva su ekstremna modela današnjih mama: nespremna na materinstvo mama (egocentrična, nezrela) i posvećena (mama zmaj).
Prva je o psihološki nezrela, u psihološkoj poziciji deteta, ne odriče se svojih potreba u korist dečijih (što je neophodno bar nekoliko godina po rođenju). Često brigu o detetu preuzima baka (inače „savršena i požrtvovana mama“ koja je pasivizirala ćerku) ili otac deteta (mada ređe, jer je često i sam nezreo).
Ovde zakazuje proces identifikacije zbog slabog, odsutnog modela majke. Ima otpor da se bavi detetom, obično rađa samo jedno dete (često izjavljuje da joj je i to mnogo), mada može biti uspešna poslovna žena. Može biti i mama-vozač koja vodi dete sa jednog na drugi hobi, da se neko drugi bavi njenim detetom umesto nje, sve uz kuknjavu zbog „žrtve“. Fokus pažnje je na vraćanju kilaže posle porođaja i prikupljanju lajkova na društvenim mrežama, kupuje kašice umesto da sprema domaće, radi sve zarad publike. Orjentisana je ka materijalnom, pa se dete vrednuje kroz to šta postiže, a ne kakvo je. U suštini je odbacujuća, maligna, sklona takmičenju sa ćerkom, sve posmatra kroz fizički izgled, sebi je uvek na prvom mestu.
Mama zmaj
Druga je posvećena „mama zmaj“, perfekcionista.
Čim je postala mama prestaje da bude sve ostalo.
Više nije važna ni karijera, ni partnerski odnos, ni prijatelji, mama je 24 sata sedam dana u nedelji. Većini mama je to normalna životna faza koja traje dok dete ne ojača, ali samo faza uz bezuslovnu ljubav tokom celog života.
Ovakva mama „žrtvuje sve da bi se posvetila deci“, što kod dece izaziva krivicu i potrebu da se oduže. Takva deca su prilično nesamostalna i nesigurna jer mama ima potrebu da brine o njima sa stavom „pusti ja ću“. Posebno je štetno za psihološki razvoj deteta kada majka izjavljuje da nema posao da bi se posvetila njima, što realno nije tačno, sve se može stići. Poručuje „nemoj da prođeš kao ja, uživaj“.
Ova dva modela majki često nisu međusobno isključiva već kompatibilna, kada mama zmaj podiže nezrelu, egocentričnu ćerku. Njihovo „partnerstvo“ traje ceo život, često mama zmaj postaje baka koja preuzima ulogu koju ne bi trebalo, čime isključuju oca deteta.
Majka i ćerka nisu najbolje drugarice, mama je jedna, a drugarica je više. Majka treba da bude puna ljubavi, ali i razumna, podrška ali ne i kontrolorka, da ima poverenja, ali i hrabri i podstiče.
Treba postaviti granice u skladu sa uzrastom ćerke ali i osluškivati njene potrebe, podsticati ali ne gušiti.
Da bi ćerka sazrela bitno je da u nečemu bude bolja od mame, važno da joj mama to dozvoli i bude ponosna zbog toga, što može mama ostvarena kao ličnost.
Odnos između majke i ćerke treba da je zasnovan na saradnji, a ne takmičenju. Kada su u pitanju uloge, majka ima uvek bar jednu ulogu više u odnosu na ćerku: ona je istovremeno i ćerka i mama, a kada njena ćerka dobije dete ona postaje i baka. To iskustvo ne treba pretočiti u pridikovanje već podršku.
Osetljivi životni periodi
Najteže je kada se poklope ćerkin pubertet i mamin klimaks, ćerkina potreba da menja svet a mamino sumiranje života malo pre pedesete (šta je želela a šta je dobila).
Važno je da mama preispita svoj put ali ne prenosi gorčinu, da shvati da ona i ćerka nisu jedno i da motiviše ćerku da istraje a ne da je koči pesimizmom i depresijom. Nikako ne sme da joj kaže da je razočarana u nju, ne sme da kritikuje niti ismeva njen izgled, niti da nameće izbor profesije, već da joj puna bezuslovne ljubavi pomogne da nađe svoj put. Da bi poruka išla iz dubine duše, mama mora da shvati da ne treba da bude dežurna 24/7, već da osamostaljuje decu, svojim primerom pokaže da život ne staje kada se dobiju deca, da to nije žrtva već nešto najlepše na svetu, jer kada raste ćerka, psihološki raste i mama.
Neke ćerke nemaju sreću da su im mame tople, pune razumevanja i podrške, već agresivne, sputavajuće, kritički nastrojene, što deluje na ženski doživljaj sebe (zato često ne žele da budu majke, misle da nisu u stanju da podignu normalnu decu jer „ni same nisu normalne kada su rasle u disfunkcionalnoj porodici“). To ne deluje samo na (ne)odlučivanje na majčinstvo, već i specifičan izbor partnera i ponašanje u vezi.
Da ne bi loše iskustvo prenele na partnera i decu, potrebno je da sa ženskim psihoterapeutom poneguju skriveno dete u sebi, da dobiju to što nisu u detinjstvu, pa zaista zavole sebe i tako budu u stanju da vole i druge. Takva reparacija je u ovom slučaju moguća samo uz pomoć psihoterapije.
