Dekubitus

Promena na koži koja ne zarasta nedeljama, čak mesecima, otežava život, zahteva upornu medicinsku negu, rehabilitaciju i trošak. Jedini pravilan način za uspešno i trajno zarastanje hroničnih rana temelji se na postavljanju pravilne dijagnoze, optimalnim uslovima nege rane, kontroli sistemskih i lokalnih poremećaja u organizmu i korekciji hipoksije.

Obična rana zarasta za 21 dan

Dekubitus predstavlja oštećenje tkiva koje je najčešće posledica predugog položaja tela u jednoj poziciji ili bilo kakvog drugog produženog pritiska na neki deo tela. Hronična rana nastaje kao rezultat neadekvatno lečenih akutnih ili traumatskih oštećenja tkiva ali i negativnog uticaja mnoštva faktora koji ometaju cirkulaciju i zarastanje tkiva. U normalnim okolnostima rana zarasta za 21 dan. Ukoliko se to ne dogodi u ovom periodu ona prelazi u hronični oblik. Gornji delovi kože se neprestano obnavljaju, a odumrli slojevi se ljušte zajedno s mašću, znojem, prašinom i moraju se uklanjati redovnim pranjem, kako bi koža mogla normalno da funkcioniše. Prljavština na koži predstavlja povoljno tlo za razmnožavanje mnogih mikroorganizama. Zato je adekvatna medicinska nega ključ uspešne terapije.

Kako dekubitus nastaje

U nastanku dekubitusa dominiraju tri glavna mehanizma: Pritisak, najvažniji faktor u razvoju dekubitusa, naročito kada se on javlja iznad koštanih delova. Spoljašnji pritisak na tkiva izaziva pritisak i uvrtanje najmanjih krvnih sudova. Smicanje, nastaje ako pacijent klizi naniže u krevetu ili stolici. Sile smicanja dovode do prelamanja, istezanja ili kidanja malih krvnih sudova, što ima za posledicu prekid dotoka krvi i pojavu ishemije. Ako je ishemija produžena, ona izaziva endotelijalna oštećenja, nastaje tromboza i dolazi do smrti ćelija. Trenje, opisuje se kao sila koja se stvara kada dve površine klize jedna preko druge, u ovom slučaju kože o čaršaf, postelju, invalidska kolica itd. Ovim mehanizmom nastaje površna povreda najpovršnijeg sloja kože, oguljotina epidermisa.
Bilo koji od navedenih mehanizama dovodi do, začepljenje mikrocirkulacije izazivajući nedovoljan dotok krvi u tkiva, zapaljenje i hipoksiju tkiva (nedostatka kiseonika u tkivima), što za posledicu ima smrt ćelija, pojavu nekroze i hroničnih rana (ulceracija).

Dekubitusi se mogu sprečiti

U mnogim situacijama dekubitusi se formiraju na mestima na kojima njihov nastanak može da se prevenira, a njihovo odsustvo predstavlja znak dobre nege. Dvosatna promena položaja maksimalni je dozvoljeni interval pri kome tkivo toleriše pritisak bez propratnog oštećenja. Prevencija podrazumeva i maksimalan trud oko izostajanja trenja, abrazije kože i naravno kontrolu pothranjenosti, dobru hidrataciju i higijenu.

Više kiseonika – zdravija koža. Pravilna ishrana, uravnotežen unos masti, ugljenih hidrata, proteina i vitamina ubrzava zarastanje rana. Vitamin C je ključan za sintezu kolagena a cink, gvožđe i bakar za sintezu hemoglobina, neopodnog za prenos kiseonika do tkiva.

Oslabljen organizam otežava zarastanje rana

Kod neuhranjenog, anoreksičnog, ali i gojaznog pacijenta zarastanje je usporeno. Sistemske uporne infekcije, stresna stanja, dehidracija (gubitak tečnosti i minerala) – dovodi do elektrolitskog dizbalansa i usporava tok lečenja. Imunosupresivna terapija, radioterapija, hemoterapija, antiinflamatorni lekovi, citostatici, antikoagulansi, psihofarmaci takođe otežavaju lečenje. Starost smanjuje aktivnost fibroblasta, ćelija koje zaceljuju rane.

Upornost u lečenju je ključ terapije

Lečenje ima za cilj stimulaciju zarastanja, zaštitu od infekcije i dalje traume, a to će omogućiti stvaranje manje upadljivog ožiljka. Rana se čisti upotrebom odgovarajućeg i bezopasnog antiseptika, prekriva odgovarajućim oblogama ili zavojem za rane. Ako lekar proceni lečenje se dopunjuje odgovarajućom mediklamentoznom terapijom, prilagođenom ishranom, i drugim savremenim metodama lečenja uključujući i hiperbaričnu oksigeno terapiju. Lečenje dekubitusa je veoma složen i dug proces koji zahteva multidisciplinaran pristup, i angažovanje lekara različitih specijalnosti: dermatologa, hirurga, interniste (kardiologa, endokrinologa, dijetologa), urologa, neurologa, fizijatra, srednjemedicinskog kadara i pomoćnog medicinsko osoblja.

Možda će vas još zanimati i:
 

Komentari