Metabolički sindrom

Metabolički sindrom
U osnovi metboličkog sindroma je insulinska rezistencija.

Osobe koje imaju metabolički sindrom tri puta su izloženije riziku od infarkta miokarda i moždanog udara i pet puta od dijabetesa tipa 2, u odnosu na ostatak populacije.

Metabolički sindrom povezuje se i sa bolestima jetre (masna jetra), bubrega i jajnika. Rezultati mnogih kliničkih ispitivanja pokazuju povezanost metaboličkog sindroma i sa mentalnim poremećajima koje karakterišu: depresija, nekontrolisani bes i osećaj napetosti.

autor: mr ph. spec. Jasmina Jović Novaković


Savremeni način života koji podrazumeva izobilje hrane i fizičku neaktivnost sve više uzima danak, uzrokujući niz poremećaja koji čine jedno kompleksno stanje koje se medicinkom terminologijom naziva metabolički sindrom.

Metabolički sindrom predstavlja faktore rizika, koji udruženi, višestruko povećavaju rizik za razvoj bolesti kardiovaskularnog sistema i dijabetesa.

Može se slobodno reći da je metabolički sindrom vesnik ovih bolesti.

Metabolički sindrom je vrlo rasprostranjen. Smatra se da čak 25% stanovnika industrijalizovanih zemalja ima ovaj sindrom. Učestalost sindroma raste sa starošću pa je kod starijih od 50 godina prevalenca 44% međutim, poslednjih dvadesetak godina, sve češće se sreće i kod dece. Od komplikacija ovog sindroma u svetu godišnje umre 3,2 miliona ljudi.

KAKO SE METABOLIČKI SINDROM DIJAGNOSTIKUJE?

Osobu koja ima metabolički sindrom vrlo je lako prepoznati. To su gojazne osobe jabučaste građe, odnosno gojaznost je lokalizovana u predelu struka. Međutim, pored centralne gojaznosti koja je definisana obimom struka, da bi se postavila dijagnoza neophodno je da postoje bar još dva poremećaja:

  • Krvni pritisak viši od 130/80 mmHg ili već prethodno lečena hipertenzija,

  • trigliceridi višI od 1,7 mmol/l, HDL holesterol manji od 1,03mmol/l kod muškaraca ili manji od 1,29 mmol/l kod žena,

  • jutarnja glikemija na tašte veća od 5,6, mmol/l ili prethodno dijagnostikovan dijabetes tipa 2.

Kada je o centralnoj gojaznosti reč mora se primeniti kriterijum etničke pripadnosti pa tako američke studije definišu centralnu gojaznost kao obim struka koji je kod muškaraca veći od 102 cm a kod žena veći od 88 cm, dok su evropski kriterijumi strožiji pa po njima centralna gojaznost postoji kod miškaraca sa obimom struka 94 i većim a kod žena 80 i više cm.

INSULINSKA REZISTENCIJA 

U osnovi metboličkog sindroma je insulinska rezistencija. Sve druge promene koje se kod ovih osoba sreću se razvijaju sekundarno, kao njena posledica.

Smatra se da je dovoljno da imate 20% veću telesnu težinu od idealne pa da insuliska rezistencija počne da se razvija.

Insulin je hormon koga luče ćelije pankreasa i njegova osnovna funkcija je da omogućava ćelijama da iskorišćavaju glukozu u energetske svrhe. Kada ćelije ne reaguju na dejstvo insulina, glukoza umesto da ulazi u ćeliju i iskorišćava se, zaostaje u krvi i njen nivo raste.

Pankreas ne „shvatajući” u čemu je problem počinje da luči sve više insulina pa pored povišenog nivoa glukoze u metaboličkom sindromu povećan je i nivo insulina što je paradoksalno jer hiperinsulinemija po pravilu proizvodi hipoglikemiju. Vremenom ovaj poremećaj evoluira i razvija se dijabetes tipa 2.

Povišen nivo insulina, kod osoba sa metaboličkim sindromom, preko mnogobrojnih mehanizama dovodi do povećanja nivoa triglicerida i lošeg holesterola ( LDL) kao i do sniženja nivoa doborg (HDL) holesterola. Masti se deponuju na krvnim sudovima i proces ateroskleroze se ubrzava. Rezultat ovih procesa je i trostruko povećanje rizika od nastanka infarkta miokarda i moždanog udara.

KOJI FAKTORI DOVODE DO RAZVOJA METABOLIČKOG SINDROMA?

Prvi i osnovni faktor rizika za razvoj metaboličkog sindroma je centralna gojaznost koja predstavlja i prvi simptom. Vrlo retko, u svega 5% slučajeva, se javlja u ljudi normalne telesne težine.

Pored gojaznosti ostali faktori rizika su: pušenje, konzumiranje hrane koja je bogata ugljenim hidratima, fizička neaktivnost.

Utvrđeno je da su osobe koje su stalno izložene stresu pod višestruko većim rizikom od razvoja metaboličkog sindroma; muškarci pod dva puta većim rizikom a žene pet.

Žene u postmenopauzi predstavljaju osetljivu kategoriju. Pored ovih važan faktor je i genetska predispozicija.

Komentari