Da li nam mozak dozvoljava da čujemo sopstvene korake

koraka

Naš mozak možda ima sposobnost poništavanja buke, tj. posebnu funkciju koja nam pomaže da “ignorišemo” zvuke poput bata sopstvenih koraka ili hrskanja prilikom žvakanja.


U časopisu Nature su nedavno objavljeni rezultati najnovije studije sprovedene na miševima, koja je pokazala da mozak miševa može da poništi zvuk mišjih koraka. Ova mogućnost je pomagala miševima da bolje čuju neke druge zvuke u svom okruženju, prijavili su istraživači.

Za miša je “bolje da čuje mačku nego svoje korake,” kaže autor studije Ričard Muni, profesor neurobiologije na Univerzitetu Djuk.

Muni i njegov tim su implantirali tanke elektrode u auditorni korteks miševa, deo mozga koji je odgovoran za obradu zvuka, a zatim naveli miševe da trče po mikro-pokretnoj traci. Da bi utvrdili kako mozak procesuira zvuke povezane sa pokretima same životinje, istraživači su kreirali veštački zvuk koraka i puštali ga u vidu kratkog “bip” signala svaki put kada bi životinja načinila korak.

Posle nekoliko hiljada koraka uočili su da je došlo do smanjenja aktivnosti u auditivnom korteksu povezane sa ovim zvukom. Međutim, kada su promenili zvuk, auditorni korteks je ponovo postajao aktivan. “To bi moglo da objasni zbog čega jasno čujemo bat sopstvenih koraka kada nosimo, npr. teške čizme, koje inače ne nosimo svaki dan,” kaže Muni.

Istraživači su dalje otkrili da su miševi koji su bili trenirani da ignorišu zvuk svojih sopstvenih koraka imali veću sposobnost detekcije abnormalnih ili novih zvukova tokom trčanja u poređenju sa miševima koji nisu prošli trening.

Merenja su pokazala i da postoji jaka veza između motornog korteksa, dela mozga koji je uključen u kretanje i auditornog korteksa. Tokom treninga kojem su miševi podvrgnuti, inhibitorni neuroni u motornom korteksu su počeli da odašilju signale za poništavanje aktivacije neurona u auditornom korteksu, koji nas čine svesnim zvuka.

Ovaj proces je tako brz da se poništavanje dešava u isto vreme kada mozak komanduje pokret. “Mozak suprimira senzacije koje su predvidive, na koje je navikao, kao što su one koje se javljaju kada koračamo,” kaže Muni.

Muni smatra da se ovi rezultati mogu translirati i na ljude. Iako je cerebralni korteks kod ljudi značajno napredniji, “osnovna moždana struktura je zajednička za sve sisare,” kaže on. “Za miševe je sposobnost da suprimiraju zvuke povezane sa pokretima više stvar preživljavanja, jer im omogućava da lakše uoče potencijalnog predatora. Kod ljudi, ova auditorna adaptacija bi mogla da ima važnu ulogu u izvođenju složenih zadataka, poput učenja govora, sviranja instrumenta ili pevanja,” kaže Muni. “Mozak se trenira da očekuje tačno određene note koje svirate ili pevate i lako uočava ukoliko to ispadne drugačije.”

Slični sistemi postoje i u drugim delovima ljudskog mozga i dobar primer su klizači na ledu. Njihov mozak uči kakve pokrete da očekuje i počinje da poništava reflekse koji bi sprečili izvođenje tih figura. Međutim, ukoliko klizač napravi pogrešan pokret, mozak uočava da je to nešto neočekivano, ne aktivira inhibitorne neurone i pojavljuje se refleks koji sprečava pad.

Razumevanje ovog sistema može biti korisno u izučavanju psihoza, smatra Muni. Jedan od uobičajenih simptoma šizofrenije su zvučne halucinacije za koje se smatra da su izazvane “prekidanjem” kruga predviđanja u mozgu. Zbog tog prekida auditorne moždane ćelije nisu dovoljno suprimirane i ostaju aktivne čak i kada nema spoljnih zvukova koji bi ih pokrenuli.

Komentari