Infektivna mononukleoza ili bolest poljupca

0
Infektivna mononukleoza ili bolest poljupca

Infektivna mononukleoza je najčešće bolest prirodno ograničenog trajanja. Upala grla je intenzivna 5-7 dana, a nakon toga jenjava. Povišena temperatura obično traje 7-14 dana, ali ponekad može potrajati duže. Limfni čvorovi se najčešće smanjuju tokom 3 nedelja. Umor je najtvrdokorniji simptom.

autor: mr sci. med. Mirjana Mitrović


Infektivna mononukleoza je akutna virusna bolest, prouzrokovana Epstein-Barr-ovim herpes virusom (EBV). Bolest je rasprostranjena u celom svetu. Od nje oboljevaju osobe svih uzrasta, ali najčešće školska deca i omladina (u uzrastu od 15 do 25 godina). Može se javiti sporadično i u vidu epidemija.

Kako se prenosi infektivna mononukleoza

Infektivna mononukleoza nije visoko zarazna bolest. Prenosi se kapljičnim putem, odnosno pljuvačkom. Stoga je ugroženo najbliže okruženje zaraženog kada ovaj kašlje, kija ili kada se na drugi način dođe u kontakt sa pluvačkom obolelog. Zbog navedenog načina prenosa i činjenice da od infekcije boluju adolescenti bolest se popularno naziva i „bolest poljupca”.

Najveći broj ljudi je izloženo Epštajn-Barovom virusu do 35. godine života. Po preležanoj infekciji osoba postaje imuna, odnosno proizvodi odbrambena antitela i više ne oboljeva od mononukleoze. Međutim, virus ostaje doživotno u telu obolele osobe i izlučuje se putem pljuvačke, prvih 18 meseci kontinuirano, a kasnije povremeno.

Koji su simptomi infektivne mononukleoze

Kod dece bolest ima blag klinički tok i liči na običnu virusnu upalu disajnih puteva. Često ostaje i neprimećena. Klinička slika mononukleoze je najčešće kompletno razvijena kod adolescenata i mlađih odraslih ljudi, dok kod starije populacije može imati mnogo ozbiljniji klinički tok.

Klinička slika je varijabilna i razvija se postepeno. Tipična klinička slika podrazumeva trijas:

  • povišena telesna temperatura,
  • gušobolja
  • uvećanje limfnih žlezda (limfadenopatija).

Inkubacioni period (period od infekcije do pojave znakova oboljenja) najčešće traje od 5-15 dana, ali može biti i znatno duži (do 50 dana). Inicijalno se pojavljuju gripozne tegobe u vidu malaksalosti i iscrpljenosti, glavobolje, bolova u mišićima, a potom i povišena telesna temperatura (38-40 C°). Bolesnici se lekaru najčešće jave zbog intenzivne gušobolje ili otečenih limfnih žlezda. Tipično je uvećanje limfnih žlezda na vratu, koje su u paketima i pokretne.

Na lekarskom pregledu se najčešće uz zapaljenje ždrela i krajnika (lakunarna angina), odnosno limfadenopatiju, konstatuje hepatosplenomegalija (uvećanje jetre i slezine je prisutno kod 90% bolesnika) i krvarenje po sluzokoži usta.

U krvnoj slici se najčešće uočava porast broja leukocita (belih krvnih pločica) i to na račun limfocita, odnosno atipičnih limfocita ili virocita. Promene u krvnoj slici uočavaju se izmedju 4. i 9. dana bolesti, a maksimalno su izražene imeđu 15. i 20. dana. U biohemijskim analizama često je prisutan blag porast transaminaza (AST, ALT) koje govore o oštećenju jetre.

Tok bolesti

Infektivna mononukleoza je najčešće bolest prirodno ograničenog trajanja. Upala grla je intenzivna 5-7 dana, a nakon toga jenjava. Povišena temperatura obično traje 7-14 dana, ali ponekad može potrajati duže. Limfni čvorovi se najčešće smanjuju tokom 3 nedelja. Umor je najtvrdokorniji simptom. Većina bolesnika se za 3-4 nedelja oseća dovoljno dobro za povratak u školu ili na posao, ali neki bolesnici mesecima mogu osećati iscrpljenost, smetnje u koncentraciji i nemogućnost obavljanja svakodnevnih aktivnosti.

Infektivna mmononukleoza, dijagnoza i lečenje

Dijagnoza bolesti se postavlja na osnovu anamneze, kliničke slike, promena u krvnoj slici i seroloških reakcija (Paul-Bunnel-Davidsonova reakcija aglutinacije i monospot test na heterofilna antitela).

Lek protiv uzročnika ne postoji, te je lečenje simptomatsko. Preporučuje se mirovanje, unos veće količine tečnosti uz antipiretike (lekovi za sniženje temperature). Takođe se savetuje izbegavanje sportskih aktivnosti 6-8 nedelja, zbog moguće rupture slezine. U slučaju razvoja bakterijske infekcije ždrela preporučljiva je upotreba makrolidnih antibiotika (Azithromicin, Roxythromicin, Erythromicin, Clarithromicin), uz izbegavanje penicilinskih antibiotika. Oni kod obolelih mogu dovesti do pojave kožnog raša. Kortikosteroidi se primenjuju u slučaju razvoja komplikacija u smislu opstrukcija disajnih puteva i hematoloških poremećaja. Alfa-interferon ima antivirusno delovanje i može smanjiti širenje EBV, ali se zbog visoke cene primenjuje obično kod osoba s poremećajem imuniteta. Aciklovir u visokoj dozi zaustavlja širenje EBV u grlu, međutim, njegova klinička korist je minimalna ili neuočljiva.

Da li infektivna mononukleoza može da se iskomplikuje

Bolest najčešće ima tipičan klinički tok. Najčešća komplikacija bolesti je superinfekcija ždrela bakterijama iz grupe streptokoka. Ostale komplikacije su ređe, ali neke mogu imati dramatičan klinički tok. Masivno uvećanje slezine u ekstremnim slučajevima može da dovede do njenog pucanja. Ruptura ili pucanje slezine se odlikuje iznenadnim i intenzivnim bolom ispod levog rebarnog luka. Stanje je po život opasno, te je bolesniku neophodna hitna lekarska pomoć. Teška oštećenja jetrene funkcije i razvoj žutice su retke i javljuju se kod starijih bolesnika.

Hematološke komplikacije mogu biti raznolike. Autoimuna hemolizna anemija obično traje 1-2 meseca. Smanjenje broja trombocita, blaga trombocitopenija, se javlja u 50 % slučajeva i traje 3-6 nedelja. Teške trombocitopenije su retke. Smanjenje belih krvnih zrnaca tipa granulocita je blagog stepena i obično jenjava za 3-6 nedelja. Teška granulocitopenija povezana sa teškim infekcijama je retka.

U slučaju infekcije nervnih tkiva moguć je razvoj paralize moždanih živaca, upala mozga i moždanih ovojnica (meningoencefalitis), Guillain-Barreov sindrom, psihoza i sl. Zahvatanje srca i srčanih ovojnica je retko, kao i pojava infekcije pluća. Infekcija ovim virusom udružena je sa pojavom Burkitovog limfoma i nazofaringealnim karcinomom u nekim populacijama.

Neurološke bolesti, opstrukcija disajnih puteva i ruptura slizine najčešći su uzrok smrti kod prethodno zdravih osoba. Čak 40% obolelih od Polno (x) vezanog limfoproliferativnog sindroma (XLP) ili Duncanovog sindroma umire nakon EBV infekcije. Ipak, može se reći da je bolest retko smrtnosna i u više od 90% obolelih ima dobroćudan klinički tok.

Da li se infektivna mononukleoza može prevenirati

Bolest je skoro nemoguće prevenirati. Zdrave osobe koje su u prošlosti bile inficirane EBV virusom mogu da nose virus i da ga šire periodično do kraja svog života. Smatra se da je skoro svaka odrasla osoba u jednom trenutku bila inficirana ovim virusoma, a stvorena antitela sprečavaju reinfekciju.

Ukoliko trenutno imate infektivnu mononukleozu, a da biste sprečili njeno širenje, preporučuje se da ne ljubite druge osobe i da ne koristite isti pribor za jelo, naočare i slično. Redovno pranje ruku se podrazumeva.

 

Komentari