Koja je razlika između osećanja straha, zabrinutosti i anksioznosti i kada anksioznost prelazi u anksiozni poremećaj?
autor: dr Vesna Tepšić Ostojić psihijatar
Nema osobe koja se nije doživela osećanje strepnje u nekom trenutku svog života. Situacije su mnogobrojne i različite od polaska u školu, razgovora za posao, promene mesta življenja.
Osećanje strepnje može biti od velike koristi jer nam pomaže da reagujemo na opasnost ili se pripremimo za reakciju na stres. Prirodni je alarm koji povećava našu budnost, ubrzava naše i usmerava fokus pažnje. Pomaže da se spremimo za delovanje. Razrešenjem situacije i osećanje strepnje prolazi.
Da li su strepnja i ansioznost ista osećanja?
Međutim, nisu retke situacije kada se povremeno osećanje pretvori u trajno i tada govorimo o anksioznosti. Osećanje je prevelike jačine i predugog trajanja da bi bilo reakcija na neku situaciju i teško ga je kontrolisati. Kada je anksioznost jako izražena ili prisutna svo vreme ometa svakodnevno funkcionisanje i osoba ima doživljaj da ne kontroliše ona ankioznost nego da anksioznost kontroliše nju.
Anksioznost može biti intenzivna i trajati danima, nedeljama pa čak i godinama. Može nepovoljno uticati na raspoloženje, ponašanje i fizičko zdravlje.
Gde prestaje „obična“ zabrinutost i počinje anksioznost?
Simptomi strepnje i zabrinutosti i anksioznost se mogu preklapati. Na osnovu jačine osećanja i njihovog uticaja na kvalitet života može se razgraničiti gde prestaje zabrinutost, a počinje anksioznost. Strah i anksioznost se često pogrešno upotrebljavaju u istom značenju.
Strah se odnosi na nešto prepoznatljivo, konkretno, što je moguće da se dogodi, prisutno. Veoma precizno je poznat razlog bilo da je to osoba, objekat, situacija…
Osećanje straha je više okrenuto ka spolja za razliku od anksioznosti koje je okrenuta ka unutra, ka osobi samoj.
Koje su karakteristike anksioznosti?
Anksioznost je slobodno lebdeće osećanje uglavnom bez jasnog spoljašnjeg povoda, najčešće nevezano za neku osobu, situaciju, objekat.
Određuje je i stalno osećanje nemira i neprijatnosti, nemoćno iščekivanje da će se neminovno nešto loše desiti.
Anksioznost je praćena i razmišljanjima da će se problemi komplikovati, teškoće uvećavati, potrebom da se sve drži pod kontrolom.
Prisutni su i brojni telesni simptomi od kojih su najčešći drhtavica, trnjenje u rukama i nogama, lupanje srca, osećanje toplote ili jeze, osećanje nedostatka vazduha ili kratkog daha, vrtoglavica, nestabilnost.
Anksioznost svojim trajanjem i intenzitetom može preći u anksiozni poremećaj koji zahteva dijagnostiku i lečenje.
Kada anksioznost prelazi u anksizni poremećaj?
Razlikujemo nekoliko vrsta anksioznih poremećaja, ali svima je zajednička prisutnost anksioznosti u situacijama u kojima je većina osoba ne bi osetila.
Anksioznost je i glavna odrednica anksiozne ličnosti. Kod anksioznih ličnosti sklonost anksioznosti je trajna i stabilna karatkeristika same ličnosti. Obične ili stresne situacije se doživljavaju kao opasne, uznemirujuće ili ugrožavajuće. Razvija se i ponašanje izbegavanja svih situacija, osoba ili objekata koje osoba tako doživljava.
Anksiozna reakcija predstavlja odgovor na trenutnu stresnu situaciju ili na stresnu situaciju koja duže traje i ne mora biti i velikog intenziteta. Prisutno je sveprožimajuće osećnje straha, strepnje, zabrinutosti, napetosti, uznemirenosti, bespomoćnost. Najčešće je praćena i telesnim znacima anksioznosti.
Kod anskiozno-depresivnog poremećaja prepliću se simptomi anksioznosti i depresije.
Fobije su veoma izraženi i iracionalni strahovi od nečeg određenog, npr. situacija, bolest, životinja… Čest primer je agorafobija koja predstavlja strah od otvorenog prostora, ali i strah od nedostupnosti mesta na kome se osoba oseća sigurnom ili na kome može dobiti pomoć ako joj se nešto desi. Agorafobija je ometajući poremećaj zbog kog osoba može potpuno prestati da izlazi iz kuće. Socijalna fobije je specifična fobija koja predstavlja strah od prosuđivanja ili osramoćenja u javnosti. Može biti izražena u javnim situacijama (nastup, ispit…), ali i u svakodnevnim kao što su razgovor sa kolegama, ćaskanje sa prijateljima…
O generalizovanom anksioznom poremećaju govorimo kada osoba brine i strepi zbog mnogih stvari veći deo dana većinu dana u poslednjih šest meseci. Poremećaj se javlja obično kod mlađih osoba, češće kod žena. Anksioznost je u vezi najšireg spektra situacija, događaja, osoba, objekata. Osoba je teško kontroliše i utiče na sve aspekte njenog funkcionisanja.
Opsesivno-kompulsivni poremećaj karakterišu neželjene, ometajuće, trajne ili ponavljajuće misli, ideje ili osećaji. Osoba je svesna da one nisu racionalne, ali ih ne može zaustaviti. Pokušaj da im se odupre izaziva anksioznost. Čest primer je opsesivno pranje ruku koje smanjuje anksioznost kod straha od prljavštine, najčešće kvaka ili predmeta svakodnevne upotrebe
Posttraumatski stresni poremećaj je anksiozni poremećaj koji nastaje kao reakcija na stres visokog intenziteta koji se nalazi van svakodnevnog iskustva i u kome se osoba osećala preplašeno i/ili ugroženo ili je bila svedok takvom događaju. Najčešće se javlja u ratovima, ali i kod raznih oblika nasilja (fizičkog, seksualnog, verbalnog) ili kod prirodnih katastrofa. Osim anskioznosti javljaju se i iritabilnost, košmarni snovi, flešbekovi. Tipično je i izbegavanje svih situacija koje bi mogle da podsete na traumatski događaj.
Kod paničnog poremećaja osoba kao što mu i ime kaže doživljava panične napade. Panični napad je stanje anksioznosti visokog stepena kada je osoba preplavljena osećajem da se nalazi u velikoj opasnosti zbog ubrzanog rada srca, nesvestice, znojenja, drhtanja, mučnine, bola u grudima, nedostatka vazduha, osećanja gubitka kontrole, osećanja da će umreti ili poludeti… Iako je napad panike veoma neprijatan i simpotmi se doživljavaju intenzivno on ne predstavlja stanje opasno po život. Anksioznost se kod dece može ispoljiti kroz selektivni mutizam i separacioni anksiozni poremećaj. Kod selektivnog mutizma dete ima problem da govori samo u određenim situacijama koje doživljava kao stresne kao npr. u školi. Separacioni anksiozni poremećaj je povezan sa odvajanjem od roditelja ili negovatelja, obeležen je anksioznošću koja značajno veća od očekivane za uzrast deteta.
Koji su uzroci i faktori rizika za nastanak anksioznog poremećaja?
Smatra se da anksiozni poremećaji nastaje uticajem genetskih, razvojnih i faktora okoline. Stresne situacije visokog intentziteta ili manjeg intenziteta, a dužeg trajanja mogu biti okidač za njihov nastanak. Anksioznost može biti povezana sa nekom telesnom bolesti ili zloupotrebom psihoaktivnih supstanci.
Kako anksiozni poremećaj utiče na kvalitet života?
Anksiozni poremećaji utiču na kvalitet života i mogu se komplikovati depresijom, zloupotrebom supstanci, problemima sa spavanjem, povlačenjem iz društva, problemima funkcionisanja u školi, na poslu, u porodici, kao i brojnim telesnim problemima kao što su glavobolje, hronični bolovi…
Kako se postavlja dijagnoza anksioznog poremećaja?
Da bi se postavila dijagnoza anskioznog pormećaja neophodno je nakon detaljnog uvida u simptome i način njihovog nastanka isključiti moguće telesne bolesti koje mogu biti u podlozi. Psihološka procena će takođe doprineti postavljanju tačne dijagnoze.
Kako se anksiozni poremećaj leči?
U lečenju anskioznih poremećaja na raspolaganju su nam psihoterapija i lekovi. Od psihoterapijskih tehnika najčešće se primenjuje kognitivno-bihejvioralna terapija. Ova terapja se fokusira na učenje specifičnih veština kojima se prevazilaze simptomi i funkcionisanje osobe vraća na nivo koji je bio pre pojave anksioznosti.
U zavisnosti od tipa anksioznog poremećaja i eventualnih pridruženih oboljenja koristi se nekoliko vrsta psihofarmaka. Najčešće se propisuju antidepresivi iz grupe inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina. U nekim slučajevima terapija se kraće vreme nadopunjuje sedativima i beta blokatorima.
