Kako da znamo da je vreme da usporimo

Vreme da usporimo

Kako da znamo da je vreme da usporimo? Postoji teza da je upravo brzina života i život na autopilotu razlog za to što ima sve više depresivnih ljudi i sve više problema sa bolestima zavisnosti.

autor: dr Tijana Mirović, Psihološko savetovalište Mozaik www.savetovalistemozaik.com


„Ne znam više gde udaram!“, „Ništa više ne stižem“, „Nemam više vremena ni da mislim“, „Hronično sam umoran“, „Život mi se pretvorio u jurnjavu“.

Ovakve rečenice čujemo i izgovaramo svaki dan. Gde i šta god da radimo delimo utisak da se život ubrzao i pretvorio u veliku trku. Zatrpani smo velikom količinom informacija i obaveza, tako da imamo sve manje vremena za dokolicu, druženje, pa i same sebe.

Umesto da živimo u skladu sa bazičnim potrebama i sopstvenim vrednostima, mi živimo na automatskom pilotu. „Jezdimo“ iz dana u dan tek onako usput primećujući da vreme prolazi, a da mi nismo tu gde smo želeli da budemo…da nam život prolazi u poslu i jurnjavi, da je „stalno neki stres“, da se slabo družimo kako sa drugima, tako i sa samim sobom.

Primetimo mi to, ali onda ipak samo nastavimo dalje u istom ritmu. Neki tako što sebe ubede da ne može drugačije („nemam kad“, „imam kredit“, „moram još ovo“), a neki tako što brigu o sebi i uživanje odlože za „neke bolje dane“ – kada budu na odmoru, kada „završe ovo i još ovo“.

I tako, sve dok nas telo ili psiha ne opomenu. Ne pošalju, ispočetka tek neki mali, suptilni znak da smo preterali i da treba da stanemo i udahnemo. Ukoliko to ignorišemo, stigne i još neki znak, pa još neki, pa još neki. I onda često bude toliko ozbiljno da je jedina opcija da zastanemo, prestanemo, a na kraju i stanemo.

Kako prepoznati stvari na vreme? Kako uhvatiti te znakove da je vreme za usporavanje i brigu o sebi? Kako prepoznati da vozimo na rezervi kada nema crvene pumpe da nam na to nedvosmisleno ukaže.

Šta su znaci da treba da usporimo?

Postoji teza da je upravo brzina života i život na autopilotu razlog za to što ima sve više depresivnih ljudi i sve više problema sa bolestima zavisnosti. Ideja je da smo depresivni i da se anesteziramo supstancama, pićem ili hranom zato što ne živimo kako želimo.

Ponekad pojedeni obavezama, jedemo sve što stignemo kako bismo se osećali ispunjeno, kako bismo dobili neki osećaj zadovoljstva, a ponekad naprosto izgubimo apetit. Ponekad pijemo alkohol i lekove kako bismo se opustili i relaksirali. Kako bismo lakše zaspali nakon stresnog dana…kako se ne bismo budili noću. Neretko ne možemo da se naspavamo ni vikendom ili ga pak prespavamo skroz.

Postoje naravno i drugi znaci. Možda ste hronično nervozni i primećujete kako sve češće planete i na najmanju sitnicu. Možda je upravo suprotno…ništa vas više ne pomera – „sve vam je ravno“.

Primećujete i promene u funkcionisanju na poslu: sve vam je teže da se koncentrišete, pravite neke nepotrebne greške, zaboravljate, lako upadate u paniku jer lista stvari koje treba uraditi izgleda sve duža i duža.

Promenu primećuju i ljudi oko vas: sve ih teže slušate, sve se lakše isključujete. Sve češće osećate i pokazujete da „nemate živaca za te priče“. Fali vam strpljenja. Grubi ste i lako planete ili se lako isključite. Izolujete se…nigde vam se ne ide i ništa vam se ne radi. Sve vam smeta, sve vas nervira.

I telo upozorava. Postoji jedna izreka koja kaže „ako ne slušaš telo kako šapuće, slušaćeš ga kako vrišti“. To znači da ako ne naučimo da stanemo na te sitne znake, telo isprodukuje stanje koje nas zaustavi. Jer kada telo „provrišti“, mi ozbiljno obolimo i „provrištimo“ i sami.

Dok nas upozorava telo pokazuje sledeće znake: gubimo ili dobijamo kilograme, imamo razne bolove kojima se ne zna uzrok, imamo visok krvni pritisak, pijemo brdo vitamina i lekova kako bi pregurali dan. Imunitet slabi pa se češće razboljevamo i sve nam duže vremena treba za oporavak. Osećamo hroničan umor, koji ne prolazi ni nakon što smo se naspavali.

Kako sebi da pomognemo? Kako da usporimo?

Jednostavno usporite!

Na isti način na koji to uradite kada vas bolest ili povreda veže za krevet. Koliko god nam to teško bilo da prihvatimo, život se nastavlja i bez nas. Stvari nekako nađu načina da funkcioniši. I stvarno, ali stvarno ne mora baš sve.

Neke stvari stvarno moraju „odmah i sada“, ali neke stvarno i ne. Neke se mogu odložiti za taman toliko da na miru jedemo, popijemo kafu, da se naspavamo. Nema zadovoljenja viših potreba ako nismo sa tim najosnovnijim u miru. Nema mnogo zadovoljstva i sreće ako naše bazične potrebe nisu zadovoljene – ako ne radimo i nešto za sebe, nešto smislimo, nešto što nas povezuje sa drugima i nečim većim od nas. Dakle, družite se, idite u prirodu, vežbajte ostajanje i uživanje u datom momentu. Radite nešto zabavno. Smejte se i igrajte.

Nahranite taj dečji deo sebe i ućutkajte unutrašnjeg kritičara koji vas teroriše raznim „mora“, jer na kraju krajeva mora samo ono što priroda nalaže, sve je ostalo samo odabir, odnosno izbor puta ka ili od zadovoljenja sopstvenih ciljeva, potreba i vrednosti.  Pazite na put kojim idete, jer taj put vodi ka vama i zdravlju ili u ozbiljnu stranputicu od svega važnog i od vas.