Kako odoleti iskušenjima

Kako odoleti iskušenjima

Svaka osoba ima implicitnu (ličnu) teoriju o vernosti: šta je, da li je moguća, koje su njene granice, da li su fizička i mentalna prevara iste, da li je odolevanje iskušenjima pitanje odluke, karaktera ili okolnosti, varaju li više muškarci, žene ili podjednako, da li i kako odoleti iskušanjima i sl. Implicitna teorija ličnosti može ali ne mora biti ista u raznim životnim fazama, zavisno od ličnih iskustava, karakternih crta, dominantnih mehanizama odbrane i opaženih odnosa najbližih.

Kad se osobi dopada neko zauzet, sa kime ne može ostvariti vezu, možda se upravo zato i dopada, jer se komunicirajući sa njim ne cenzuriše, ponaša se prirodno, a može bezbedno i da mašta jer veza nema perspektivu. Mnoge veze počinju nakon racionalne odluke da im nije vreme (na primer uoči odlaska u inostranstvo) jer je osoba spontanija nego inače. Slično je sa vezama koje se zasnivaju pretežno na seksualnoj privlačnosti (takozvane „kombinacije“): zato što deluje da se mogu prekinuti bilo kad, teško je odreći ih se, što otežava nalaženje adekvatnijeg partnera.

Određene taktike mogu pomoći da se odoli iskušenju

Ako se iskušenje već pojavilo u vidu konkretne osobe, iako postoji svest o mogućim posledicama, određene taktike mogu pomoći da se tom iskušenju odoli. Bitno je izbegavati sledeće: dnevna sanjarenja, sastanke nasamo, gledanje u oči i usputne dodire (što dovodi do povećanja oksitocina), lično poveravanje (dovodi do većeg stepena bliskosti). Dobro je zamisliti kako bi izgledalo kada bi se raskinulo sa sadašnjim partnerom i započela veza sa simpatijom, ali ne sam početak veze, već kao kada se pojave eventualni problemi u novoj vezi. Svako iskušenje predstavlja preispitivanje dotadašnje veze, ono je može okončati ili ojačati, u zavisnosti od njenog kvaliteta.

Prevara je simptom poremećene komunikacije

Od diskutabilne statistike koji pol više vara bitnija je tendencija osobe da nađe opravdanje za inače neprihvatljivo ponašanje. Tezu da „svi varaju“ obično zastupaju osobe koje teže odolevaju iskušenjima, dodatno se pravdajući da „veza i nije bila prava čim je došlo do prevare“. Mehanizmi odbrane koji se tada aktiviraju su racionalizacija, intelektualizacija, potiskivanje i somatizacija. Oni služe da osobu privremeno oslobode osećanja krivice, opravdaju sebi neprihvatljivo ponašanje. Mediji su puni saveta o tome da ne treba priznati prevaru, međutim, bitnije od toga je da je ona simptom poremećene komunikacije ne samo sa partnerom, već i sa samim sobom.

Bitna je i struktura ličnosti

Nekome je prava bliskost opasnost po integritet, pa sabotira vezu time što upliće trećeg. Na sličan način kao kada osoba prerano stupa u seksualnu fazu veze, ne dopuštajući da se emocije razviju, želeći da preko seksualnosti dođe do bliskosti a u stvari od bliskosti na taj način beži. U određenoj životnoj fazi traženja sebe (najčešće u ranoj mladosti, mada ne mora isključivo) osoba se češće upušta u intenzivne i kratkotrajne veze, a ako na vreme uoči kompulzi-
vnu prirodu takvog ponašanja to može biti i poučno, isto kao i sa prevarama, pa da ne ponavlja to kasnije. Mnogi moraju da se opeku da bi shvatili da će o sebi i seksualnosti više naučiti iz prave veze izgrađene na poverenju (gde tabu ne postoji već je dozvoljeno sve što oboma prija), nego iz više međusobno sličnih veza gde se bliskost odigrava, odnosno glumi.

Ličnosti određene strukture (histrionične, narcisoidne ličnosti) emocije ne doživljavaju duboko, već dramatizuju, igraju psihološke igrice, sve u cilju porasta inače slabog samopouzdanja. Svoju privlačnost mere brojem osoba koje pate za njima, a vrlo brzo se zasite i odustaju od nekog kada ga osvoje. Kao kameleoni se prilagođavaju novoj žrtvi, psihološkom mimikrijom prikazuju sebe ne kakvi jesu, već kakvi su drugima potrebni dok ih ne osvoje. Oni love dok ne ulove, a omiljen plen su im zauzete osobe koje je teško osvojiti. Laicima nisu prepoznatljivi na prvi pogled a struktura ličnosti nema veze sa fizičkim izgledom (fizički su više ili manje privlačni). Najvažnije je da ih osoba prepozna i udvaranje ne doživi lično, već kao deo taktike, potrebe da budu primećeni. Jedni su od najčešćih kandidata za (van)bračne trouglove jer u početku deluje da nude sve a ne traže ništa, pri čemu vrlo precizno čitaju tuđe potrebe i ispunjavaju ih. Uplitanje u vezu sa njima deluje naizgled bezbedno, pod kontrolom, kao da se može prekinuti bilo kad, a u stvari, baš zbog te odlike može poprimiti formu zavisnosti („još samo jednom pa onda definitivan prekid“).

Kako odoleti iskušenjima

Kada se dvoje vole, treći tu nema šta da traži, međutim i razmišljanje o iskušenjima se obično javlja u određenim fazama veze. Dugotrajne veze su naročito na udaru u fazi predvidljivosti i svakodnevne monotonije, ako se na njima ne radi, pa svaki prizvuk novog može probuditi uspavana čula. To se još češće dešava ako se, u stalnoj trci sa vremenom, partneri sve više udaljavaju jedno od drugog, ako se ponašaju kao da su samo mama i tata, a ne i supružnici, kao i ako se jednom od njih dešava velika promena na planu zaposlenja (gubitak starog posla ili dobijanje novog), familijarnih odnosa (bolest ili gubitak užeg člana porodice), zdravlja (hormonalne promene, klimaks, suočavanje sa težom dijagnozom) ili drugih životnih okolnosti (preseljenje u drugi grad ili zemlju, odlazak dece od kuće što vodi sindromu praznog gnezda). Takve promene u dotadašnjem načinu života lakše pojačavaju doživljaj nerazumevanja od strane partnera i otvaraju put ka iskušenjima. Pitanje je svesne odluke šta (ne)činiti, iako se većina izgovara nesvesnim procesima („desilo se“), dešava se onima koji su pre toga jednim delom odustali od veze.

U današnjoj eri provođenja previše sati na poslu i raznih tehnoloških dostignuća (mobilnih telefona, interneta i sl.) ništa lakše nego diskretno upoznati nekog novog. Međutim, baš zato i uprkos tome treba težiti pravoj, integrisanoj vezi dvoje zrelih ljudi.

Kada osoba započne novu vezu dok je zauzeta, pa prekine prvobitnu, postane pojačano ljubomorna u novoj vezi bojeći se ponavljanja („ko je prevario jednom učiniće to opet“). Jedan od najslikovitijih primera su osobe koje su se upoznale putem interneta: kod njih postoji ogroman pritisak da ubede partnera da ugasi svoj profil na nekoj od društvenih mreža iako su se zahvaljujući njemu upoznali, boje se da će partner tako upoznati nekog novog ko mu više odgovara. To što ih je do juče spajalo počinje da ih razdvaja. Zato nije zanemarljiv način upoznavanja. Započinjanje veze prevarom bivšeg partnera koliko god on bio neodgovarajući predstavlja loše temelje za novu vezu jer je od samog početka neko svedok ponašanja koje se želi sakriti i od samog sebe, a kamoli drugoga. Treba biti fer ne samo da neko ne bude povređen, već i zbog sebe jer se time deluje preventivno na smanjenje ljubomore i posesivnosti u budućim vezama.

Primer iz psihoterapijske situacije: on i ona, pritisnuti svakodnevnim obavezama (dvoje dece), ne primećuju da se polako udaljavaju. Ona radi sve sama oko dece, kad on dođe sa posla ona očekuje pažnju i priču, a on mir. Ona se ljuti i dočekuje ga namrgođena, njemu se zato ne žuri kući. Nju primećuje komšija (lokalni šmeker), deli komplimente, ona shvata da se zato pojačano ulepšava. Drugarice je savetuju različito: neke da ga prevari, a neke da ga izbegava. Predlažem joj da priča sa mužem o tome, da je primetila kako se udešava za komšiju, da joj prija pažnja i da ga zamoli da joj pomogne da odoli iskušenju. Tako je i bilo: dogovorili se da ga ona veselije dočekuje, a da on ne beži u kafanu već žuri kući. Poradili su na svojoj vezi, osvežili ono što ih spaja i komšija više nije bio bitan. Zato je iskrena komunikacija ključ, ono čemu treba težiti.

Kako odoleti iskušenjima

Pravi muškarac i prava žena, koji teže integritetu i dostižu ga, vole samo jednu osobu, bez preklapanja veza, ne beže od bliskosti već, kada se problemi jave, rade na njihovom prevazilaženju. Što je neko psihički dezintegrisaniji, u većem procepu, to je veći broj osoba sa kojima je u paralelnoj vezi. Neki se čak hvale kako od početka ljubavnog života nikada nisu bili sami, već su uskakali iz veze u vezu, preklapali ih. Kao da su normalna tuga posle gubitka veze, čežnja i preispitivanje sebe nešto što nikako ne treba doživeti, od čega treba bežati. Posle svake veze treba biti iskren prema sebi, preispitati što realnije emocije i ponašanje, odbolovati i tek onda krenuti u novu vezu. U suprotnom se neprorađene emocije vraćaju kao bumerang. Jedna od najvećih grešaka nakon brzog prekida određene veze i još bržeg početka nove je traženje partnera koji je ili potpuno suprotan od pređašnjeg ili na njega liči, pa se novi partner ne vidi realno.

Lako je preko noći srušiti ono što se godinama gradilo, treba popričati sa partnerom pre nego što se nešto desi, ali ne iz osećanja krivice i straha („ne čini nekom to što ne želiš da neko tebi čini“), već iz ljubavi prema sebi i drugome, dok veza traje biti potpuno u njoj, a ako ona više nije odgovarajuća, pokušati prevazići probleme, a ako ni to nije dovoljno, razići se, ali ne zbog treće osobe. Time neko vara pre svega samog sebe, a pošto nije do kraja pokušao da poradi na vezi, ostaje za nju mentalno zakočen, kaje se jer zna da nije dao maksimum. Od sebe se ne može pobeći, svaki čin prevare ostaje u svesti i podsvesti makar se ne saopštio nikome, a zbog mehanizma projekcije utiče na kasniju pojavu posesivnosti i ljubomore.

napisala: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs

Komentari