Konfliktne ličnosti, kako ih prepoznati

Konfliktne ličnosti, kako ih prepoznati
napisala: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs

Konflikti nisu nužno negativni jer mogu doprineti prevazilaženju nesporazuma. Svađa nije isto što i konflikt, već je to eskalirani konflikt. Nesamopouzdane osobe ili izbegavaju svaku naznaku konflikata ili u njih stalno upadaju. Često se iza maske borbenosti krije depresija koja je neprihvatljiva za ličnost.

Konfliktno ponašanje je prolazno i isprovocirano simboličkim značenjem situacije, za razliku od strukture ličnosti sklone konfliktima koju odlikuje narcistički bes, preosetljivost na kritiku, uverenje da im pripada više nego drugima, prebacivanje odgovornosti, odsustvo zahvalnosti, izrazita zavist, stalni odbrambeni stav i sklonost osveti. Prepoznaju se tako što kod drugih izazivaju osećaj težine u stomaku čak i kada su nasmejani, nikad im nije dosta, stalno ruše granice, zaobilaze uobičajnu proceduru očekujući povlastice.

Konflikti predstavljaju sukob interesa, ideja, suprotnih težnji ili ponašanja unutar ili između pojedinaca ili grupa. Mogu biti spoljašnji ili unutrašnji. Procenjuju se kao (ne)poželjni u zavisnosti od načina reagovanja na njih: ako je reakcija impulsivna, nagla, bez razmišljanja, konflikti se doživljavaju kao negativni; ako su promišljeni, odnosno ako postoji potreba da se rasčiste nesporazumi u komunikaciji, onda se doživljavaju kao nešto pozitivno. Nije svaka svađa isto što i konflikt, već je to eskalirani konflikt. Bežanje od konflikata nije rešenje, a najlošije je potiskivanje problema.

Za razliku od konflikata koji nisu nužno nepoželjni, termin „konfliktne ličnosti“ ima negativnu konotaciju kako u poslovnom, tako i u privatnom životu. Označava ljude koji kao da stalno traže razloge za svađu, iako sebe doživljavaju kao iskrene i „borce za pravdu“, koji se nikoga i ničega ne boje. Pod stalnom su tenzijom i skloni ishitrenom reagovanju. Važnije im je da su u pravu, da pobede u igri moći, nego da očuvaju skladne odnose.

Osoba sklona konfliktima (takozvani svađalački tip) šalje negativne poruke, usmerena je na ispunjenje isključivo sopstvenih želja, konflikt doživljava kao takmičenje u kojem mora da pobedi, pri čemu ne bira sredstva, omalovažava i podsmeva se, etiketira, pogrešno uopštava (prečesto i neopravdano govori „uvek“ i „nikad“), loše reaguje na pokušaj prevazilaženja konflikata i slično.
Dokle god takvo ponašanje doživljavaju kao ego-sintono (u skladu sa sobom), a ne kao simptom koji treba menjati, teško je motivisati ih za psihoterapiju. Obično predstavljaju dežurne krivce zbog upadljivog temperamenta. Imaju potrebu da se dokazuju, običan razgovor pretvaraju u borbu za dominaciju i isterivanje „istine“.

Bitno je da uoče da je njihova borba za opšte dobro često zloupotrebljena i samodestruktivna, jer kao u priči „Carevo novo odelo“ saopšte svima očigledno, samo što zbog toga često nastradaju. Važno je da prave razliku kada je reakcija adekvatna, a kada posledica primitivnijih mehanizama odbrane (nepotpunog potiskivanja, pomeranja, sklonosti acting out-u, ishitrenom reagovanju umesto mišljenju).

Nesamopouzdane osobe ili izbegavaju svaku naznaku konflikta ili u njih stalno upadaju. U prvom slučaju je važno da shvate da konflikti nisu nužno nepoželjni, da se ništa strašno neće desiti ako slobodno izraze svoje stavove, da ih okolina neće manje voleti zbog toga, već naprotiv, više će ih poštovati. U drugom slučaju misle da ih zbog mana svi potcenjuju, ne mogu da „puste“ da drugi „pobedi“ jer im poraz pojačava doživljaj inferiornosti. Osoba sa bazičnim samopouzdanjem nema potrebu da se takmiči sa drugima, već sa sobom, a na razmenu mišljenja gleda dobronamerno.

Često se iza neočekivane svadljivosti krije preplavljujuća depresija neprihvatljiva za ličnost, pa se od tuge beži u ljutnju. Osoba je ljuta pre svega na sebe, jer ne podnesi bespomoćnost, nemogućnost uticaja na događaje, nezadovoljna je sobom pa nepodnošljive autoakuzacije (optuživanje sebe) pretvara u prebacivanje drugima, odnosno unutrašnji konflikt prebacuje u spoljašnji. Ako inače vodi računa o drugima, treba razumeti i tolerisati minus fazu, na takvu ljutnju se „ne pecati“, već prihvatiti, najpre neverbalno (nežnim zagrljajem), pa tek onda pričom. Takva ljutnja je obično besciljna, neusmerena na određenu osobu, više nalik tinejdžerskom buntu. Ispod nje je tuga, pa nije neobična vrlo brza smena emocija, od ljutnje do plača. Naročito osobe koje rade sa mladima treba to da imaju na umu, jer je iza problematičnog ponašanja često poziv u pomoć.

Sklonost konfliktnom ponašanju je obično ili situaciono uslovljena (kada zahtevi okoline prevazilaze kapacitete osobe) ili produkt maskirane depresije. Bitno je i simbolično značenje „okidača“ iz sredine koji podstiče konfliktno reagovanje. Postoje dve vrste takozvanog ogledanja: benigno (konstruktivno prepoznavanje sebe u drugima i drugih u sebi) i maligno (usko shvatanje gde se vide samo nečije negativne strane, drugi se omalovažava i doživljava neprijateljski, ugrožavajuće jer se sopstvene neprihvatljive osobine projektuju, pa se od njih distancira zbog nepoželjnosti). Malignom ogledanju su posebno skloni ljudi granične strukture ličnosti, koji se sukobljavaju sa naizgled potpuno suprotnom osobom, a u stvari su to lice i naličje iste medalje, zarobljeni u međusobnom konfliktnom ogledanju (npr.osoba koja teži poziciji moći i ona što teži poziciji žrtve).

Za razliku od „benigne“ ljutnje koja je prolazna i situaciono uslovljena (konfliktno ponašanje), postoji i struktura ličnosti sklona konfliktima, gde je prisutan narcistički bes, osetljivost na kritiku od strane drugih, uverenje da im pripada više nego drugima, da su drugi dužni da se povinuju njihovim željama, kao i prebacivanje odgovornosti (druge krive za neuspeh). Navikli su da iz takvog ponašanja izvlače korist, pomoću buke preskaču uobičajnu proceduru i dobijaju razne povlastice (sekundarna dobit).

Skloni su rušenju granica, kako sopstvenih tako i tuđih, pa je bitno postaviti se prema njima dosledno i bez popuštanja, najbolje distancirano i bez ličnih sukoba (u koje pokušavaju da uvuku druge da bi glumljenjem „žrtve“ ostvarili korist). Prepoznaju se tako što kod drugih izazivaju osećaj težine u stomaku čak i kada su nasmejani jer osmeh nije iskren (pravi su kameleoni), nikad im nije dosta, ne pokazuju zahvalnost, vrlo su zavidni i skloni osvetničkom ponašanju. Ako neko nije na njihovoj strani onda je protiv njih (nema neutralnih), neslaganje doživljavaju krajnje lično i ugrožavajuće, stalno su u odbrambenom stavu zbog očekivanog napada (projekcija sopstvenih neprijateljskih težnji). Skloni su ispoljavanju narcističkog besa, specifičnom po „odbrambenoj“ reakciji koja višestruko prevazilazi povod („napad“), ne samo po intenzitetu već i trajanju (osvetničko ponašanje).

Oni sa većom socijalnom maskom su skloniji podmuklijoj osveti, koja u doba internet ere poprima nove oblike (sklonost anonimnim komentarima i provociranju, pokušaj internet krađe identiteta, namerno slanje komjuterskih virusa, lažno facebook predstavljanje u cilju uznemiravanja i slično). Inače, nesporazumi su češći putem mobilne i mail komunikacije jer ne sadrže kompletne informacije karakteristične za direktan kontakt (neverbalna komunikacija, boja glasa), pa je verovatnije pogrešno tumačenje.

Konfliktne ličnosti su u sukobu i sa sobom i sa svetom, smatraju da antikonformizmom ispoljavaju nezavisnost i individualnost, a u stvari je suprotno (antikonformizam je vrsta konformizma). Ratoboran stav se okreće protiv njih kao bumerang jer osoba svesna sebe i svojih kvaliteta nema potrebu da se stalno dokazuje, da „ispravlja krivu Drinu“. Apsolutnog poklapanja mišljenja nema, niti bi bilo dobro da je tako, jer upravo sagledavanje događaja iz različitih perspektiva proširuje kapacitete ličnosti.

Konflikti mogu doneti mnogo konstruktivnog, oni predstavljaju put ka rešavanju problema, boljoj komunikaciji, mogućnosti pregovora, šansi za razvoj. Omogućavaju lični napredak čak i kada se završe sukobom jer se uvek može naučiti nešto novo. Oni ne samo da pomažu razvoju, već i adaptaciji na nove faze i uslove. U jednom od narednih brojeva biće reči o načinu prevazilaženja konflikata, a do tada je važno napomenuti da je iz svakog sukoba poželjno izvući pouku, da je uvek moguće naći razlog za svađu ali baš zbog toga treba pokušati nesporazum rešiti mirnim putem, uz obostrano uvažavanje naizgled potpuno različitih strana. Na takav način su svi dobitnici.

Komentari