Ljubav u pozni(ji)m godinama

Ljubav u pozni(ji)m godinama
Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs

Životno iskustvo koje dolazi sa godinama menja ponašanje, očekivanja i način doživljavanja ljubavi. Osobe koje su svesne da se život sastoji od uspona i padova i da je bolje živeti život punim plućima nego biti žrtva sopstvenih strahova, češće sklapaju veze u poznijim godinama. Emotivnom životu se u zrelim godinama pristupa drugačije nego u mladosti. Pozne godine se više odnose na kalendarski uzrast, a zrelost je psihološki pojam koji nažalost ne dolazi nužno sa godinama.

Nove veze u pozni(ji)m godinama češće sklapaju osobe koje smatraju da život čine usponi i padovi i da je bolje živeti život punim plućima nego stajati po strani i biti žrtva sopstvenih strahova. Strah od života i strah od smrti su u tesnoj vezi, sa razlogom se kaže da se života najviše boje oni koji se plaše smrti. Da li će se i kada prednost dati Erosu ili Tanatosu zavisi od više faktora, što predstavlja dobru temu za prorađivanje na psihoterapiji.

Ljubav u pozni(ji)m godinamaNaizgled neobjašnjiva promena ponašanja i dotadašnjeg stila života često ima veze sa strahom od smrti i načina njegove obrade, pa je dobro uz pomoć stručnog lica proraditi ono što u našoj kulturi predstavlja tabu-temu.

Strah od promena i nepoznatog

Od psihološke obrade prethodnih iskustava zavisi da li će se ljubav u poznijim godinama doživeti kao poklon života ili će se usled straha od promene sabotirati pre nego što se pruži prilika pravim osećanjima. Poželjno je ali i vrlo teško izvući pouku iz sopstvenih grešaka i biti otvoren prema novim iskustvima. Mnogi se teško odlučuju za promene, pa su zbog niza nesvesnih otpora godinama sami.

U svemu vide prepreke, pesimistični su (sebe doživljavaju kao realiste), naizgled im malo toga treba ali se u stvari plaše, zahtevni su (jer im je distanca bezbednija od bliskosti) i skloni sabotiranju sebe. Svako ima svoju životnu priču zbog čega je sam(a), bilo da je razveden(a), udovac ili udovica ili „još uvek nije sreo srodnu dušu“.

Nikom ko je usamljen nije lako, ali to nije razlog za predaju. Svaka bliskost se doživljava kao potencijalna opasnost, poverenje u druge se teško stiče, smišlja se niz manje ili više racionalnih razloga zašto se ne treba vezivati, zaboravljajući pritom da bez rizika nema dobitka. Najčešći razlog otpora ulaska u novu vezu je navika („ne mogu u ovim godinama da se prilagođavam nikome, dobro mi je ovako“), u čijoj je osnovi strah od nepoznatog.

Fokusirani na prošlost, plaše se budućnosti pa ne uživaju dovoljno u sadašnjosti koja je jedina izvesna. Sličan otpor prema novom se dešava i kod ljudi zadovoljnih svojom prošlošću, ali koja je naglo prekinuta sticajem nesrećnih okolnosti, pa se sve novo opaža kao manje vredno (ne žele da „ukaljaju“ lepe uspomene, osećanje krivice u odnosu na osobu koja nije više tu).

Termin „pozne godine“ se više odnosi na kalendarski uzrast, a „zrele godine“ (o čemu će biti reči u jednom od narednih brojeva) na psihološku zrelost koja ne dolazi nužno sa godinama pa je mnogi nikada ne dostignu. Pojam zrelosti se odnosi na psihološke procese koji se odvijaju (samopouzdanje, nezavisnost, tolerancija, emocionalna zrelost). Pozne su za nekoga već pedesete (obično za one koji su se rano osamostalili i dobili decu), a za druge odlazak u penziju, pa i kasnije.

Pravo na emotivan život

Kad „deca“odrastu, najpre su krajnje zabrinuta za roditelja koji je usamljen. Međutim, kada taj isti roditelj upozna srodnu dušu situacija se često promeni: do juče brižna „deca“ se plaše da im baka/deka bejbisiting servis neće biti stalno na raspolaganju ili se uplaše za nasleđe („on(a) želi samo da se useli, šta ako sve nasledi“). To se obično dešava u porodicama u kojima su obrnute uloge, sve je potpuno podređeno deci naviknutoj na jednosmernu komunikaciju (navika da primaju, ali ne i daju).

Tačno je da se dešavaju razne zloupotrebe, ali svako ima pravo na emotivan život i vremenom se pokaže da li je izbor pravi. Nekada tek treće doba donese otrežnjenje, jer su problemi u ljubavnim odnosima godinama bili potiskivani iz različitih razloga (zbog dece, loše finansijske situacije, većih porodičnih problema i sl.). Jedan od najčešćih je sindrom praznog gnezda koji predstavlja ozbiljan test za nastavak zajedničkog života. Tad je preporučljiva pomoć stručnog lica ili podrška prijatelja koji su uspešno prevladali sličnu krizu.

Najbolje je kada se pozne godine dočekaju sa psihološkom zrelošću koju karakteriše kompletni razvoj ličnosti. Ispunjava saznanje da smo mogli drugačije, da smo imali izbor ali se na kraju put kojim smo išli pokazao kao pravi jer je doneo mnogo dobrog. Za nekoga je to porodica (deca), za drugog partner, za trećeg profesija, za one koji su tokom celog života psihološki radili na sebi sve to je prisutno u zadovoljavajućoj meri. Ne treba se porediti sa drugima, već gledati svoj životni put. Svako treba da nađe oblast života kojom je zadovoljan. Neke osobe nemaju određenu oblast, pa sreću crpe iz saznanja da je njihov put da osluškuju sebe prilikom izbora. Fokusiranje na propušteno i pogrešno izabrano pojačava depresiju, pa se treba fokusirati na postignuto.

Ljubav u pozni(ji)m godinama

Pristup emotivnom životu u zrelom dobu

Emotivnom životu se drugačije pristupa u zrelom dobu nego u mladosti. U mladosti je izbor impulsivniji i više zasnovan na spoljašnjem izgledu, teže se razgraničava zaljubljenost od ljubavi, tolerancija je manja, veća ljubomora, ali i češći doživljaj tipa „zaslužujem nešto više (ili nekog boljeg)“, pa se lakše raskidaju veze. U mladosti je i lakše doći do novog partnera jer je mnogo više slobodnih. Tada je izbor više fokusiran na biranje partnera koji će biti potencijalno dobar roditelj.

U poznijim godinama taj asprekt gubi na značaju jer je reproduktivno doba prošlo, izbor je više fokusiran na sadašnjost (jer je ona jedino izvesna), nego budućnost koja je neizvesna. U mladosti se takođe mnogo vremena troši na školovanje i posao, mnogi zbog karijere zapostavljaju privatan život dok u poznijim godinama imaju više vremena za sebe. Ljubav u poznijim godinama poboljšava kvalitet života, čini ga ispunjenijim i pomaže da se zajednički podnose sve teškoće tog doba, pre svega oslabljeno fizičko zdravlje. Čovek je živ dok oseća, dok se raduje sitnicama koje život znače, pa za ljubav i podršku, nežnu reč i priču uvek ima vremena. Uostalom, „nikad nije kasno da se ljubi strasno“ i „prava ljubav ne zna za godine“.

Komentari