napisala: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
Oni su nam dali život zbog čega smo im beskrajno zahvalni, uče nas životu, žele sve najbolje, što ne znači da se slažemo u svemu i dobro je da je tako. Oni su nam prvi uzori na koje se ugledamo ali zbog bliskosti i prvi na koje se ljutimo kada nam ne ide sve po volji. Kada smo mlađi reagujemo na jedan način, a u kasnijim godinama bi trebalo na drugačiji, zreliji, mada to nije uvek tako. Jer kao što su oni uvek naši roditelji, i tako ih doživljavamo bez obzira na godine, i mi smo njihova deca.
I kad se odvojimo od njih i postanemo samostalni znamo šta misle čak i kada nam to ne kažu. Odnos prema roditeljima utiče na sve kasnije odnose i izbore u životu. Život je isuviše kratak, razrešite odnos sa roditeljima dok za to imate prilike jer možda već sutra može biti kasno.
Odnos prema roditeljima se menja tokom života: od obožavanja i idealizacije u detinjstvu, preko kontriranja i sukoba tokom mladalaštva do realnog prihvatanja u odraslom dobu. Kada se dobiju deca, dolazi do mešanja uloga jer je osoba istovremeno i roditelj svojoj deci ali i dete svojih roditelja. Situacija se dodatno komplikuje ako svi žive u zajedničkom domaćinstvu, pa je teže podvući granicu. Zbog sukoba oko svakodnevnih sitnica često se pogoršavaju odnosi, pa se dešava da se roditelji i njihova deca, tada već odrasli ljudi, udalje.
Roditelje povređuje to što „deca” više ne žele da slušaju dobronamerne savete, imaju doživljaj da nikome više nisu potrebni, a „decu” to što roditelji nikako da shvate da oni više nisu mali već formirani ljudi sa sopstvenim stavovima, pa se često osećaju između dve vatre: sa jedne strane su roditelji, a sa druge supružnici.
Kada se proširi porodica, bake i deke preusmeravaju pažnju na unuke, pa razlike u načinu vaspitanja „nekad i sad” postaju glavni izvor sukoba. Slično je u porodicama bez podmladka, samo su razlozi sukoba drugačiji: posao, provođenje slobodnog vremena, finansije, potreba za svojim ličnim prostorom itd.
Odnos prema roditeljima se vremenom menja: roditelji i „deca” moraju prvo da se udalje da bi se ponovo povezali. To udaljavanje koje se dešava u pubertetu mnogi roditelji previše lično doživljavaju, ne shvatajući da je za njihovu „decu” dobro da se kritički odnose prema svemu što im je do juče bila svetinja, jer će samo na takav način (preispitivanjem postojećeg poretka), naučiti da izražavaju svoje mišljenje i u drugim socijalnim situacijama.
To naročito teško doživljavaju oni koji su u svom roditeljstvu sami, bez partnera, bilo suštinski ili formalno (zbog realnog gubitka, razvoda ili poslovne prezauzetosti partnera).
Zbog povećane odgovornosti i težnje da detetu budu i mama i tata (jer je drugi roditelj delimično ili potpuno odsutan), podižu decu u previše rigidnoj atmosferi, pa ona vrlo brzo odlaze više bežeći od takve situacije nego hrleći ka nečem novom. Takva motivacija za ulazak u ozbiljnu vezu je zasnovana na pogrešnim temeljima, uglavnom su takve veze kratkotrajne uprkos velikim očekivanjima (a možda najvećim delom baš zbog njih).
Život je pun neizvesnosti, a jedina izvesnost je da je konačan. Proces tugovanja zbog gubitka bliske osobe je mnogo duži i sa mnogo više uticaja na kasniji život kod onih koji su iznenada izgubili jednog ili oba roditelja, naročito neočekivano rano. Zbog jakog osećanja krivice još je teže ako je tome prethodila faza neslaganja i sukobljavanja, koja je karakteristična za period mladalaštva. Onima koji su se našli u toj situaciji najteže pada ako nisu uspeli da se oproste od mame ili tate. Mnogobrojne su psihoterapijske tehnike koje omogućavaju abreagovanje i naknadnu razradu takvih osećanja (psihodramsko odigravanje na sceni, tehnika pisanja pisma i sl.).
Psihoterapija je delotvorna, ali je ipak najbolje delovati na vreme, naravno ako je to moguće. Zato klijente savetujem da otvoren razgovor o najbitnijim stvarima koje roditeljima zameraju i na čemu su im zahvalni, obave čim izađu iz burnog adolescentnog perioda.
Takvi razgovori su još delotvorniji kada se formira sopstvena porodica, jer se tek tada na pravi način shvata koju težinu i odgovornost nosi uloga roditelja. Bolje je konstruktivno ali ređe pričati o suštinskim temama makar one bile bolne (ali isto tako ličnim primerom pokazati koliko ih uprkos svemu volite), nego se na prilično veštački način svakodnevno zahvaljivati za još jedan dan proveden na ovoj planeti, „staviti ružičaste naočare” i potiskivati socijalno nepoželjnija osećanja. Neautentičnost se vraća kao bumerang, sustiže kad-tad i mnogo jače nego da se odmah reagovalo.
Situacija se komplikuje ako roditelji obole od neizlečive bolesti, tad je otežan svaki razgovor zbog slabog zdravstvenog stanja. Onda se ne može o svemu pričati otvoreno, ali se bar može oprostiti na pravi način i prihvatiti da ni oni nisu svemogući, da su radili sve misleći da je tako najbolje. Ako je teško da pokažu osećanja, to ne znače da ih nemaju, zapitajte se da li su imali prilike da to nauče u svojoj primarnoj porodici.
U današnje vreme se ipak o svemu priča otvorenije u medijima, nema tabua, sve se može negde naučiti, što nije bilo oduvek. Ako postanu nemogući kad uđu u kasne godine, budite svesni toga da određene dijagnoze menjaju karakter, da to možda bolest progovara iz njih, a i da je to najverovatnije prirodna reakcija na novonastalu bespomoćnost.
Život je isuviše kratak, razrešite odnos sa roditeljima dok za to imate prilike jer će već sutra možda biti kasno. Fokusirajte se najpre na ono što vas povezuje, a ne razdvaja. To ne znači da treba da potiskujete osećanja i ono što vas tišti, naprotiv, samo budite svesni načina na koji nešto kažete, a prvenstveno toga da svako ima prava na lični doživljaj i da je istina najčešće na pola puta. Prigrlite ih jer što su stariji u stvari sve više liče na decu. Budite srećni jer za to još imate prilike.
