Okidači, misli i emocije koje ometaju ostvarivanje ciljeva

ostvarivanje ciljeva

Recimo da je neko motivisan, da je dobro postavio cilj, krenuo u realizaciju i onda odustao. Koje su to misli i emocije koje ometaju ostvarivanje ciljeva? Šta je tu problem? Zašto se to desi?

 autor: dr Tijana Mirović, Psihološko savetovalište Mozaik


Iskustvo pokazuje da je odstupanje od plana i vraćanje na loše navike uglavnom povezano sa spoljašnjim okidačima (nekom konkretnom situacijom ili izazovima) ili unutrašnjim stanjima (mislima i emocionalnim stanjima poput dosade, tuge, neizdrža, umora itd.). Nekada su ljudi toga svesni i tačno znaju da opišu šta se i kako dogodilo pa su krenuli unazad, a nekada to rade potpuno nesvesno, osvešćujući da su nazadovali tek kada problem ponovo postane ozbiljan. Bilo kako bilo, važno je da prepoznamo i razumemo te okidače, kao i kako smo od njih došli do povratka na staro.

MISLI I OSEĆANJA, UKUTRAŠNJI OKIDAČI

ostvarivanje ciljeva

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) nudi dobar okvir za razumevanje ovog puta jer polazi od ideje da spoljašnji ili unutrašnji događaji često predstavljaju okidače za naše misli, koje dalje uzrokuju naša osećanja i ponašanja. U zavisnosti od toga da li nas približavaju ciljevima ili udaljavaju od njih, misli, osećanja i ponašanja mogu biti funkcionalna ili disfunkcionalna, odnosno štetna ili korisna. Ovaj okvir omogućava da osvestimo, pratimo i razumemo vezu između događaja, misli, sećanja i ponašanja, kao i da promenom načina razmišljanja promenimo ishod (misao ili ponašanje koje nas odvodi od postavljenog cilja), čak i onda kada se sam okidač nije promenio.

SPOLJAŠNJE OKOLNOSTI

Spoljašnje okolnosti utiču negativno onda kada nude izazove ili ograničenja koja otežavaju istrajavanje u ostvarivanju ciljeva.

Iskustvo pokazuje da su to najčešće ili neki izazovi (npr. mi na dijeti, a sezona slava; taman krenuli u teretanu, a nameću se druge obaveze i sl.) ili nedostatak podrške i „miniranje” od strane drugih (npr. majke koje kuvaju i donose nam hranu iako znaju da smo na dijeti ili ljudi koji komentarišu „koji ti je ovo put? I ne verujem da ćeš moći“ i sl.) ili nedostatak resursa (ono što nam treba nije lako dostupno – na primer nema teretane u kraju, nema novca ili vremena i sl.).

REAKCIJA NA IZAZOVE

KBT, a i iskustvo kažu da će naša reakcija na ove probleme zavisiti od toga kako o njima mislimo.

Kada se pojave izazovi, mi možemo odmah da zaključimo da su oni prejaki i da ne možemo da se odupremo; da je preteško i da ne možemo da izdržimo; možemo da mislimo da i nije strašno „da zgrešimo“ i da je to „samo sada“ i sl. Jasno je da će ovo povećati tendenciju da „pokleknemo“ i odložimo rad na cilju. Kada ovo kažemo, ne mislimo da je to nužno loše. Nekada je manje zlo dati sebi malo oduška i ne biti previše rigidan zato što to može da stvori frustraciju koja i sama može da odvede u odustajanje. Ideja da ne smemo nikada da prekršimo plan, obično dovodi do porasta želje i fokusiranosti samo na to što ne smemo.

Rešenje je u tome da se proceni šta je za nas u tom trenutku najkorisnije. Ako realno i „hladne glave“ procenimo da bi i mali prekršaj doveo do odustajanja (npr. „ako sada zapalim propušiću opet“) onda treba biti izuzetno samodisciplinovan. Ako procenimo da možemo da dozvolimo sebi mali korak unazad, a da se sutra ipak vratimo na put ka cilju onda je rešenje upravo to. Važno je dakle da razmislimo šta je u tom momentu korisnije za nas i naš cilj. Posebno je važno i da ne razvijamo „problem oko problema“, odnosno da ako smo već zastali ili se vratili unazad ne razvijamo osećaj krivice, sramotu ili bes na sebe zbog toga. To će nas samo dodatno uznemiriti i dodatno odvesti od rada na cilju.

PREPREKE KOJE SAMI SEBI POSTAVLJAMO

Kada je u pitanju odsustvo podrške i obeshrabrivanje od strane drugih, opet imamo izbor da li ćemo ih slušati, verovati im i dozvoliti da nas to pokoleba ili ćemo se zainatiti da pokažemo kako su nas potcenili i kako mi možemo da uspemo. S druge strane ako je problem u nedostatku resursa, opet imamo izbor da to shvatimo kao nepremostivo i nepromenljivo ograničenje zbog koga „moramo da odustanemo“ ili kao izazov i nešto što možemo da zaobiđemo ili prevaziđemo.

Pored spoljašnjih prepreka, postoje i prepreke koje sami sebi postavimo. Nekada, nisu drugi ti koji sumnjaju u nas, već mi sami sebe podrivamo, osujećujemo, a posledično i obezvređujemo („ja sam lenština, slabić, kreten, luzer…“). Možemo ubeđivati sebe da mi to ne možemo ili da je to toliko teško da je neizdržljivo i nepodnošljivo. Umesto da budemo u „sada i ovde“ i mislimo o tome šta je to što danas možemo da uradimo kako bi se približili cilju, mi gledamo u budućnost i predviđamo kako će biti teško, kako ćemo sigurno odustati i sl.

Pored toga, možemo se baviti i prošlim neuspesima ubeđujući sebe da ako nam do sada nije uspelo, nikada i neće. Neretko, umesto da slavimo pomake koje smo napravili, mi te pomake obezvređujemo i minimiziramo govoreći sebi da je to suviše mali pomak za tolike muke, da je sve to ništa i sl. Jasno je da ovakav način razmišljanja povećava šanse da odustanemo.

Imajući to u vidu, možemo reći da postoji način razmišljanja koji treba razvijati i koristiti u situacijama u kojima želimo nešto da promenimo i dođemo do cilja. Vrlo je važno da razumemo da promene nisu lake i da često traže da se izložimo nečemu što nam je neprijatno, frustrirajuće, teško, dosadno, sporo i dugotrajno. To nije lak zadatak ni za koga.

Ipak, ako nešto nije lako onda je teško, ali ne i nemoguće!

Ako odustanemo ili izbegnemo to što nam je teško ili neprijatno mi ćemo osetiti kratkoročno olakšanje i zadovoljstvo, ali ćemo time ugroziti naš dugoročni cilj i dugoročnu dobit. To će zadovoljstvo biti posebno kratkoročno ukoliko smo skloni osećanju krivice ili kinjenju sebe zbog toga što smo zastali ili odustali. Veoma je dakle važno da ne podlegnemo „neizdržu”, već da jačamo strpljenje i toleranciju na frustracije, teškoću, dosadu, male i spore pomake, zastoje i sl.

Važno je da razumemo da su promene najčešće spore i da je u pitanju maraton, a ne sprint!

SUŠTINA JE U SAMOPRIHVATANJU

Ukoliko, skrenemo sa puta ka cilju, važno je da ne očajavamo i ne ulazimo u kinjenje i obezvređivanje sebe jer ćemo tako biti još manje efikasni. Ako ubedimo sebe da smo manje sposobni od drugih, ili da smo falični (lenštine, slabići i sl.), poverovaćemo i da je u našem slučaju promena nemoguća, pa da nema smisla ni pokušavati. Ovo naravno ne znači da je loše biti samokritičan, već da je suština u samoprihvatanju, odnosno u tome da možemo da budemo nezadovoljni postupkom ili greškom koju smo napravili, a da istovremeno prhvatamo i ne obezvređujemo sebe kao osobu.

ostvarivanje ciljeva

TEHNIKE ZA „prvu pomoć”

Razvijanje ovih životnih filozofija je od suštinske važnosti za bilo koju promenu. Pored toga, važno je imati i neke „tehnike“ ili „prvu pomoć“ u situacijama kada krenemo da „kriziramo“ i odustajemo.

Ukoliko sumnjamo da je promena moguća, dobro je da se setimo ranijih momenata kada smo uspevali da se pokrenemo ili odupremo porivu da odustanemo. Ukoliko ih nije bilo, možemo da se podsetimo nečeg drugog što nam je bilo teško, a u čemu smo uspeli. Dobro je da osvestimo i kako smo u tome uspeli, odnosno šta je to što smo tada uradili i što je pomoglo. Očekivajuće je da će to što je pomoglo ranije, biti od koristi i sada.

Ako nam se učini da je to što trenutno doživljavamo preteško ili da nije vredno tolikog odricanja, dobro je da podsetimo sebe zašto to radimo i šta nas je motivisalo da postavimo baš takav cilj. Svoje motive i dobit od ostvarivanja cilja, možemo da zapišemo i nosimo sa sobom ili okačimo negde gde će nam stalno biti pred očima. Može biti korisno i da imamo nekoga ko nas podržava i da tu osobu pozovemo kada osetimo krizu ili trebamo ohrabrenje.

Komentari