Da li je biti perfekcionista mana ili pozitivna osobina

perfekcionista

Perfekcionista 80% vremena troši na 20% stvari, što ostavlja 20% vremena da uradi preostalih 80% (tzv. Paretovo pravilo). Radi kvalitetno ali nedovoljno. Od toga da budu savršeni važnije im je da tako izgledaju.

autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervizor Mense Bosne i Hercegovine, jasnab@mensa.r


Perfekcionizam se može posmatrati i kao pozitivna i kao negativna osobina. Iz kliničke perspektive je negativan jer predstavlja prisilu, bez prava na odluku da se postupi drugačije i napravi izbor. Pogrešno se vezuje za produktivnost, zbog detaljisanja i teškoće da odrede prioritete nije efikasan kako se čini.

Problem perfekcioniste je što ne zna da stane kad postigne dovoljno dobar rezultat, jer želi maksimalno, pa ne ostane vremena. U nekim profesijama to je poželjno. Problem je što ne pravi razliku između sebe i profesionalnog postignuća, poistovećuju se sa rezultatima rada: kad postignu ciljeve ponosni su i očekuju priznanje, ali kada naprave grešku imaju jako osećanje stida i krivice.

Pozitivni i negativni perfekcionisti

Dvoprocesni model perfekcionizma se zasniva na Skinerovoj teoriji potkrepljenja. U zavisnosti od toga da li je fokus na ostvarenju uspeha ili izbegavanju neuspeha postoje adaptivni (pozitivni, zdrav) i neadaptivni (negativni, nezdrav).

Pozitivni perfekcionisti imaju fokus na ostvarenju uspeha, visoke standarde i veliku motivaciju. Orjentisani ka aktivnosti, teže visokom postignuću i uz dobru organizaciju ostvaruju ciljeve. Uspešni su jer imaju samopoštovanje i samopouzdanje, što vodi novim ciljevima. Nisu vrhunski zbog perfekcionizma, već uprkos njemu, naročito u početnim fazama školovanja.

Negativni perfekcionisti imaju fokus na izbegavanju neuspeha, preterano su samokritični, opsesivni, nepoverljivi, skloni stresu, anksioznosti i umoru, vođeni strahom od neuspeha i težnjom ka izbegavanju posledica. Postavljaju nerealne standarde i ciljeve, preokupirani greškama u prošlosti, sa strahom od novih. Imaju teškoće sa izborom, što vodi neuspehu i učvršćivanju izbegavanja, odustaju pre početka zbog niskog samopouzdanja i samopoštovanja. Skloni su i opsesivno-kompulsivnom poremećaju, socijalnoj anksioznosti, depresiji, zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, poremećaju ishrane, čak i suicidu.

Želite da saznate više o sovijalnoj anksioznosti: Socijalna anksioznost

Ponašanje pozitivnih i negativnih perfekcionista spolja je isto, ali se razlikuju kognitivni procesi, emocionalni stanja, ciljevi i načini suočavanja sa stresom.

Adaptivni perfekcionisti čuvaju pozitivnu sliku o sebi zahvaljujući samopouzdanju, za razliku od maladaptivnih koji su nesigurni, teško traže socijalnu podršku iako im je dostupna, imaju problem i sa odlaganjem.

Problem sa ispoljavanjem emocija

Perfekcionisti su detaljisti, sve proveravaju, preuzimaju mnogo na sebe, slabo veruju drugima, teško delegiraju, strogi su kritičari. Navučeni na rad opsesivno, retko se opuštaju, imaju problem sa ispoljavanjem emocija. Teže savršenstvu u svemu, ako to ne ostvare, razvija se niz somatizacija, što može predstavljati povod za psihoterapiju (a ne perfekcionizam kao takav koji je ego sinton). Česti su problemi sa digestivnim traktom ili hipertenzija, što ne znači da je perfekcionizam uzrok, već povezan sa tim. Skloni su depresiji, kreativnim blokadama, socijalnoj anksioznosti i izbegavanju pokazivanja sebe i rada pred drugima (jer su usmereni na krajnji rezultat umesto proces, npr. misle o oceni a ne gradivu, što povećava anksioznost).

Perfekcionista se retko javlja na psihoterapiju jer su simptomi „ego sintoni“, tj. doživljava ih kao deo sebe, time se ponosi.

Uzrok perfekcionizma

Uzrok perfekcionizma je u detinjstvu, kad je formiran životni skript „Budi savršen“. Misli da je vredan ljubavi samo ako je savršen (a savršenstvo ne postoji). Roditelji od njega zahtevaju i previše očekuju, uslovljavaju ljubav, podrazumevaju samo uspeh, kritikuju a ne hvale, nikad im nije dovoljno dobar. Kad shvati da nije savršen, perfekcionista aktivira doživljaj inferiornosti, bezvrednosti, čak mržnje prema sebi.

Imperativ savršenosti se može odnositi na samo jedan aspekt (izgled, kondicija, posao, roditeljstvo, ugled i sl.) ili kompletno funkcionisanje. Prema Frojdu, preterana fiksacija u analnoj fazi razvoja libida (vreme privikavanja na higijenske navike) formira tzv. analni karakter (perfekcionizam, tvrdoglavost, škrtost, preterana urednost, savesnost, tačnost). Psihoterapija ga uči da dozvoli sebi da pogreši.

Prislina potreba za savršenstvom

Perfekcionista se razlikuje od onog ko ima prirodnu težnju ka postignuću. Ima prisilnu potrebu da bude savršen, ne odvaja sebe od postignuća, ne uživa kad postigne cilj niti oseća zadovoljstvo, odmah teži novom, ako pogreši misli o sebi loše, situaciju ne procenjuje realno. Za razliku od njega, samoaktualizovan realno procenjuje sebe i situaciju, organizovan je, ako ne ostvari cilj analizira uzroke, iz neuspeha izvlači pouke, bez lošeg doživljaja sebe, uživa u izazovima.

Perfekcionizam i izvanrednost u čemu je razlika

Perfekcionizam nije izvanrednost, savršenstvo ne postoji a izvanrednost je prirodna, zdrava želja da se bude što bolji. Vizionar u riziku vidi šansu, dok perfekcionista u šansi vidi rizik. Perfekcionista radi pod unutrašnjim pritiskom što povećava mogućnost greške. Ključno je postavljanje prioriteta, ne može se sve raditi maksimalno, jer nema vremena.

Sličan je odnos motivacije i efikasnosti: kad je motivacija niska takva je i efikasnost, ali kad je motivacija izrazito visoka čovek sagori pa je efikasnost opet niska.

Najbolja je optimalna motivacija koja vodi maksimalnoj efikasnosti. Perfekcionista treba da sebi dozvoli pravo na grešku, uravnoteži motivaciju da bi bio maksimalno efikasan, smanji potrebu za kontrolom i više uživa, što je direktan izraz samopouzdanja, koja se stiče na psihoterapiji.

Komentari