Posttraumatski stresni poremećaj

autor: Dr Vesna Tepšić-Ostojić, psihijatar

Posttraumatski stresni poremećaj je stanje koje nastaje kao odgovor na stresni događaj ili situaciju izuzetno jake životne ugroženosti ili katastrofične prirode. Osoba može u situaciji lično učestvovati ili biti posmatrač.

 
Na našim prostorima posttraumatski stresni pormećaj se najčešće vezuje za posledice ratnih dešavanja devedesetih godina. Međutim, nisu samo učešće u ratnim dejstvima neposredna životna ugroženost, prisustvovanje nasilnoj smrti drugih, zarobljeništvo ili izloženost torturi okidači za razvoj ovog poremećaja. Izloženost nesrećama koje su uzrokovane prirodnim (poplave, odroni, potresi…) ili ljudskim faktorom (eksplozije, požari, saobraćaj…) takođe mogu biti uzrok. Poremećaj se može razviti i kod žrtava seksualnog nasilja, zlostavljanja ili zanemarivanja u dečjoj dobi, pljački, otmica…
 
Može se javiti u svakom životnom dobu
 
Posttraumatski stresni pormećaj može se javiti u svakom životnom dobu. Razvoju poremećaja mogu doprineti mnogobrojni činioci. Pod većim rizikom su osobe koje su prethodno bile izložene traumatskim iskustvima (uključujući zlostavljanje i zanemarivanje u dečjoj dobi) ili imaju posao koji povećava izloženost traumatskim iskustvima (vojska, policija, vatrogasci, hitna pomoć…). U faktore rizika spadaju i prisustvo drugih mentalnih poremećaja (depresija, anksioznost…), zatim nedostatak odgovarajuće podrške (porodica, prijatelji, kolege) kao i postojanje mentalnih poremećaja kod bližih srodnika.
 
Simptomi značajno utiču na sve aspekte života
 
Simptomi se, kod najvećeg broja pacijenata, javljaju unutar 6 meseci od traumatskog događaja. Uzrokuju značajne probleme u ličnom funkcionisanju, partnerskim i porodičnim odnosima. Odražavaju se na posao i socijalni život. Simptomi se mogu podeliti u četiri grupe: epizode ponovnog proživljavanja traume, izbegavajuće ponašanje, negativne promene u razmišljanju i raspoloženju i promene u emocionalnim reakcijama. Intenzitet simptoma može biti različit tokom vremena. U stanjima povećanih psihofizičkih napora, stresnim situacijama ili u situacijama koje su u vezi ili podesćaju na traumu simptomi će biti jače izraženi.
 
Epizode ponovnog proživljavanja traume
 
Osoba ima ponavljana uznemirujuća sećanja na traumatski doživljaj. Traumu proživljava kao da se ponovo događa”. Česti su uznemirujući i isrcpljujući košmarni snovi i noćna buđenja koja smanjuju kvalitet sna i noćnog odmora. Javljaju se i neprijantne eomocionalne ili fizičke reakcije na ono što podseća na traumu.
 
Izbegavajuće ponašanje
 
Za izbegavajuće ponašaje karakteristično je izbegavanje razmišljanja i razgovora o traumi, novina, TV programa. Izbegavaju se, takođe mesta, aktivnosti, situacija i ljudi koji na bilo koji način podsećaju na traumatsko iskustvo. Osoba se osamljuje, povlači iz društva, porodice, svakodnevnih aktivnosti
 
 
Negativne promene u razmišljanju i raspoloženju
 
Dolazi i do promena u načinu razmišljanja i raspoloženju. Javljaju se negativna doživljavanja sebe i drugih ljudi, otežano je ili nemoguće održavanje bliskih veza. Osoba ima negativna očekivanja od budućnosti, a gubi i interesovanja i mogućnost uživanja u uobičajenim aktvnostima. Dolazi do emocionalne otupljenosti i nemogućnosti da se osete pozitivne emocije. Javljaju se problemi pamćenja i prisećanja.
 
Promene u emocionalnim reakcijama
 
Karakteristična je pojava nervoze i razdražljivosti, a nisu retki ni izlivi besa ni agresivno ponašanje. Osoba ima doživljaj da joj se „skratio fitilj” odnosno smanjila tolerancija na frustraciju. Često je osećanje krivice ili sramote. Kod velikog broja osoba javlja se i samodestruktivno ponašanje (zloupotrea alkohola i psihoaktivnih supstanci, rzična vožnja…). Otežano je uspavljivanje i održavanje sna i pojačana osetljivost na zvuk i svetlost.
 
Postavljanje dijagnoze
 
Dijagnozu poremećaja postavlja psihijatar na osnovu znakova i smptoma i po potrebi psihološke procene. Postoje i specifično dizajnirani testovi koji registruju prisustvo simptoma posttraumatskog stresnog pormećaja. Dijagnostika se po potrebi dodatno proširuje i na telesn  ispitivanja jer je pokazano značajno češće javljanje nekih oboljenja npr. metaboličkog sindroma.
 
Lečenje
 
U lečenju posttraumatskog stresnog pormećaja primenjuju se psihoterapija i farmakoterapija. Od psihoterapijskih tehnika najčešće se koriste kognitivna terapija i terapija izlaganja. Antidepresivi su prvi terapijski izbor u lečenju ovog poremećaja i to oni iz grupe inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina. Utiču i na simptome anksioznosti i depresije, popravljaju kvalitet spavanja… Za kontrolu anksioznosti kratkotrajno se daju i anksiolitici.
 
Prognoza
 
Oporavak od posttraumatskog stresnog poremećaja je postepen proces. Simptomi retko nestaju u potpunosti, ali lečenjem se značajno smanjuju i osobe nauče kako da ih kontrolišu. Kod manjeg broja pacijenata razvije se tzv. doživotni posttraumatski stresni pormećaj ili dođe do trajnih promena ličnosti. Poremećaj se može komplikovati simptomima anskoznog ili depresivnog poremećaja, zloupotrebom alkohola ili psihoaktivnih supstanici koji zahtevaju dodatno lečenje.