Roditeljstvo

Roditeljstvo

-Nemojte mnogo razmišljati kada pravite decu. Vi ih samo napravite, a ona će posle razmišljati sama.
(aforizam Duška Radovića)

-U trenutku rođenja nije se rodilo samo dete, rodili su se i majka i otac.

Roditeljstvo je neopisivo lepo osećanje. Ipak, zbog veličanja majčinskog instinkta mnoge žene prebacuju sebi jer ne osećaju ništa posebno u kontaktu sa decom, što pojačava strahove da neće biti dobre majke. Međutim, ljubav prema bebi je najpre instinkt, čulni doživljaj koji postepeno prelazi u emociju. On se može probuditi kad se nađe pravi partner, tokom trudnoće, na porođaju ili još kasnije (naročito ako je porođaj praćen brojnim komplikacijama). One koji ne žele decu ne treba gledati kao na manje vredne članove društva, kod njih je najverovatnije strah nadvladao želju za roditeljstvom. Materinski instinkt obezbeđuje produžetak vrste i nije specifičan samo za ljude. Mnogi autori smatraju da se kod očeva instinkt ispoljava pre svega u zaštiti porodice, a da se privrženost razvija tokom kontakta sa detetom, tj. da je u pitanju pre razvoj očinskog osećaja nego instinkta. Međutim, veliki broj istraživanja potvrđuje da se kod očeva dešava niz hormonalnih promena paralelno sa trudnoćom partnerke, npr. hormoni koje buduća majka luči tokom trudnoće kod budućeg oca podstiču nežnost.

Roditeljstvo je više od biologije. Dok ginekolozi preporučuju rađanje dece sa dvadesetak godina, psiholozi kao bitan preduslov navode psihološku zrelost. Poželjno je da se osoba najpre posveti sebi, da bude ispunjena, da bi se adekvatno posvetila drugome. Rođenje deteta unosi velike promene u živote svih, jer u trenutku rođenja se nije rodilo samo dete, rodili su se i majka i otac.
Tempo savremenog života nameće roditeljima obilje uloga. Biti istovremeno majka, supruga, domaćica i poslovna žena je zahtevno, pa je važno utvrditi prioritete. Mediji potenciraju nerealnu sliku savršene majke bez dilema koja sve stiže sa osmehom na licu. Zato se većina žena oseća neadekvatno, sa jakim osećanjem krivice da nisu dovoljno dobre majke, pri čemu zaboravljaju da idealno ne postoji i da svako može drugačije doživljavati majčinstvo.

Prema D.Winicott-u detetu nije potrebna idealna, već dovoljno dobra majka koja prepoznaje potrebe deteta iako ono ne ume verbalno da ih saopšti, «dešifruje» njegove signale i adekvatno odgovara na njih. Ona razume negativna osećanja sa kojim dete ne može da izađe na kraj i u ublaženom obliku ih vraća detetu, što razvoja ličnost. Usklađenost deteta i majke gradi temelje za bazično poverenje neophodno za pravilan razvoj deteta. Ono shvata da nije samo, da se može osloniti na druge. Taj odnos je prototip ostalih odnosa koje dete kasnije gradi, projektujući stav prema majci na sve ostale odnose. Ako dete ne može da se osloni na majku, razvija se bazično nepoverenje, pa u odraslom dobu nije u stanju da uđe u odnos koji će pružati osećaj sigurnosti i stabilnosti, jer sve tumači kao nestabilno i privremeno. Drugima ne veruje pa ih drži na distanci, unapred se štiteći od povređivanja, očekujući da drugi kad-tad okrenu leđa. Ne može da primi dobro pa bira pogrešne partnere potvrđujući negativan životni skript.
Zadovoljenje potreba deteta zavisi i od ličnosti majke i podudaranja njenog temperamenta sa detetovim. Temperamentnija majka može doživljavati pasivnije dete kao neadekvatno, što dete oseća kao neprihvatanje sebe onakvim kakvo je. Za pasivniju majku je temperamentno dete previše zahtevno, pa se ona oseća neadekvatno u majčinskoj ulozi. Važno je pratiti prirodu deteta, ne koristiti bez preke potrebe poziciju moći već stvarati odnos uzajamnog poštovanja i poverenja.

Idealno zadovoljenje potreba ne postoji niti bi za detetov razvoj bilo dobro da postoji. Princip optimalne frustracije dovodi do postepenog osamostaljivanja deteta i razvoja ličnosti. Važno je dosledno ponašanje roditelja, bez duplih, kontradiktornih poruka (double bind), da dete nauči šta može da očekuje. Najbolje je kad se roditelji dogovore o načinu vaspitanja deteta, pa nastupe sa zajedničkim stavom. Ako roditelji od deteta očekuju jedno, a pritom sopstvenim primerom pokazuju nešto sasvim drugo, to zbunjuje i uznemirava dete.
Bitan je i transgeneracijski pristup zbog mreže odnosa, jer svako je nečije dete. Ako roditelj suzdržano pokazuje nežnost i prihvatanje, razloge za to treba tražiti u detinjstvu i prenošenju rigidnog obrasca sa generaciju na generaciju. Osobe koje idu na terapiju prekidaju taj lanac, stiču uvid šta treba promeniti kao roditelj. Psihodrama kao posebna vrsta psihoterapije se pokazala naročito efikasnom. Odigravajući na sceni npr.zamišljeno detinjstvo majke ili oca, osoba u ulozi isto to proživljava i uviđa, pa bolje razume roditelje. Nijedan pojedinačan postupak roditelja ne stvara nepopravljive posledice, bitna je bazična poruka koja se deci šalje. Sličnu vrstu posledica po dete imaju preterano popustljiv i rigidan stil vaspitanja, što smanjuje dileme, olakšava podizanje ali ne razvija maksimalno kapacitete. Tako se stvaraju pojedinci koji postaju poslušnici, što je dobro za sistem kao celinu ali ne i za samu osobu. Posle razvojno neophodnog bunta prema autoritetu koje se dešava u pubertetu, trebalo bi da osoba stekne nezavisno mišljenje.

Pored odnosa roditelj-dete, dobra komunikacija sa bratom (sestrom) je važna za kasniji partnerski odnos jer se «vežba» komunikacija sa suprotnim polom. Vaspitni stil sa podsticanjem saradnje a ne rivaliteta je dobra osnova za ceo život. Decu frustrira i čini nesigurnima stalno poređenje sa drugima. Najzdravije je takmičenje sa samim sobom.
Roditeljstvo je usko povezano sa partnerskim odnosom. Kad dvoje ljudi žive u vezi koja zadovoljava većinu njihovih emocionalno-socijalnih potreba, na roditeljstvo se gleda kao na krunu ljubavi. Međutim, ako je iz određenih razloga biološki otac isključen kao nepodoban za roditeljstvo i pre rođenja deteta to ne znači da je njegova uloga završena; žena nezadovoljstvo bivšim partnerom a biološkim ocem deteta često prenosi na dete koje ga na njega podseća i time nesvesno odbacuje. Može se desiti i potpuno suprotna situacija usled osećanja krivice i reaktivne formacije kao dominantnog mehanizma odbrane: dete se u tom slučaju prezaštićuje i pravi se razlika među decom, pa se to dete nekritički podržava za razliku od druge dece.

Komentari