Samopouzdanje

Samopouzdanje

Samopouzdanje je jedan od najvažnijih temelja ličnosti, što ne znači da se ne može izgraditi kasnije tokom života ako je izostala adekvatna socijalna podrška primarne porodice u ranom detinjstvu.

autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije


Šta samopouzdanje jeste

Osoba sa zdravim samopouzdanjem ima osećaj smirenosti, ispunjenosti koji izvire iznutra, a koji je baziran na dotadašnjem iskustvu, ne takmiči se sa drugima već samom sobom, uživa u savladavanju prepreka koje povećava dobar doživljaj sebe, nema potrebu da ističe sebe pred drugima u pogledu obrazovanja, materijalnih dobara, izgleda i sl., na neuspeh kao i uspeh gleda kao sastavni deo života, realno procenjuje sebe i, što je najvažnije, zadovoljna je sobom jer prihvata sebe sa svim manama i vrlinama.

Takva osoba ume da kaže „ne“ bez straha od odbacivanja. Radoznala je, okrenuta životu, veruje u sopstvene kapacitete koje realno procenjuje i sigurna je da će, uprkos raznim teškoćama, izaći na kraj sa raznim problemima. Nije sklona perfekcionizmu, zna da niko nije savršen. Nije neurotično ambiciozna već ume da postavi prioritete i uživa u ostvarenom. Snagu pronalazi u sebi, nije zavisna od pohvala, na teškoće gleda kao na izazov za prevazilaženje sopstvenih kapaciteta.

Šta samopouzdanje nije

Mnoge osobe koje su preterano sigurne u sebe i imaju potrebu da to ističu su takve samo naizgled. Suprotno opšte raširenom uverenju da narcisi previše vole sebe, oni u stvari premalo vole sebe. Doživljaj unutrašnje praznine pokušavaju da popune isticanjem spoljašnjih merila uspešnosti (materijalno stanje, akademska uspešnost i sl.), takmičarski su nastrojeni (ne podnose neuspeh i uvek ga pripisuju spoljašnjim uzrocima), zavisni su od pohvale drugih ljudi (potreba da im se dive), osetljivi su na kritiku drugih i tada ispoljavaju takozvani narcistički bes, imaju doživljaj da im drugi zavide (projekcija sopstvenih neprihvatljivih osećanja), kao i da su drugi dužni da im ispunjavaju potrebe i da im ugađaju, istovemeno su sami neosetljivi na potrebe drugih, manipulativni.

Pored njih, nesamopouzdane su i osobe koje imaju problem sa donošenjem odluka, a i kad je donesu misle da su izabrale pogrešnu, potrebe drugih stavljaju uvek ispred svojih, sklone su odugovlačenju, kašnjenju, perfekcionizmu, žive radije u prošlosti ili budućnosti nego u sadašnjosti, ne mogu da kažu „ne“ da ne bi bile odbačene.

Kako ojačati samopouzdanje u odraslom dobu

Samopouzdanje je jedan od najvažnijih temelja ličnosti, što ne znači da se ne može izgraditi kasnije tokom života ako je izostala adekvatna socijalna podrška primarne porodice u ranom detinjstvu. Bitno je utvrditi šta osobu najviše blokira (strah od procene drugih, strah od neuspeha, perfekcionizam, potreba da se sačuva pozitivna slika o sebi i sl).

Važno je odgovoriti na pitanje šta je to najgore što može da se desi ako se ne ostvari cilj, jer tako osoba sebi daje mogućnost da ne uspe, pa postaje opuštenija, što dovodi do boljeg efekta.

Jedan od načina jačanja samopouzdanja je asertivni trening (trening samopotvrđivanja, tj.veštine komunikacije i samopouzdanja). Izgrađivanje samopouzdanja je dugotrajan proces koji se se može pospešiti primenom raznih psiholoških tehnika u okviru asertivnog treninga. Suština tog načina komunikacije je da se osoba ne povlači iz straha da će biti odbačena, već da nauči kako da iskaže potrebu na socijalno prihvatljiviji i poželjniji način. Asertivnost podrazumeva svrsishodno i efikasno ponašanje, zlatnu sredinu između submisivnosti i agresivnosti.To su stav i ponašanje u bilo kojoj situaciji u kojoj treba izraziti sopstvena osećanja, zatražiti to što se želi i odbiti na fin način ono što se ne želi.

Bitno je da se umesto „ti-poruka“ komunicira putem „ja-poruka“ koje se sastoje iz tri dela:

  • prvi deo se sastoji iz opisa ponašanja druge osobe (na primer „Kada ne dođeš u dogovoreno vreme…“)
  • drugi deo se odnosi na sopstvena osećanja („…veoma sam tužna jer se tada osećam kao da me ne poštuješ…“)
  • treći deo se sastoji iz opisa poželjnog ponašanja, tj.opisa očekivane promene koja bi dovela do adekvatnog emocionalnog odgovora („…više bih volela kada bi se bar javio telefonom da znam da ne bi iščekivala i da bih za to vreme radila nešto drugo“).

Dakle, komunikacija se umesto „ti-porukama“ („neodgovoran si, stalno kasniš“) odvija putem „ja-poruka“ što vodi smanjenju konflikata i boljem međusobnom razumevanju.

Samopouzdanje u emotivnom životu

Nesamopouzdane osobe difuznog identiteta grade lažnu sliku o sebi jer misle da nisu zaslužile ljubav, boje se da će ih partner razotkriti i napustiti, ljubomorne su i posesivne, plaše se da će izgubiti sebe ako budu bliske, imaju potrebu za kontrolom, sumnjaju u tuđa osećanja, traže stalnu potvrdu i izjave ljubavi, kada su same osećaju se prazno i beskorisno, zbog čega se vrlo brzo upuštaju u novu vezu i prave pogrešne izbore. Za razliku od njih, integrisane, samopouzdane osobe prihvataju realno i sebe i druge, imaju kapacitet da prihvate i vole druge, kao i da prime ljubav. Integrišući sopstvene delove tokom psihoterapijskog procesa, osoba postaje zadovoljnija sobom i više uživa u svakodnevnim aktivnostima, što vodi daljem jačanju samopouzdanja. Shvata da idealnog nema, postaje tolerantnija, opuštenija, ispunjenija, jer pravo samopouzdanje nema potrebu da se pokazuje, proističe iz ravnoteže tela i duha, razuma i emocija, ono se oseća iznutra i boji život pravim bojama.

Kako izgraditi samopouzdanje kod dece

Svaka pohvala ne izgrađuje samopouzdanje. Decu ne treba porediti sa drugima. Važno je hvaliti dete za uloženi trud, podsticati upornost i strpljenje, jer će samo tako naučiti da se svaki trud kad-tad isplati i da vredi pokušati. Bitno je dete od samog početka podsticati na samostalnost, da izgrade veru u sebe koja je zasnovana na doživljaju „ja to mogu“. Hobi je jedan od načina ali baziran na zadovoljstvu, a ne ambiciji roditelja, kroz igru se najbolje i najlepše uči.

Samopouzdanje

“Samopouzdanje se najbolje izgrađuje savladavanjem zadataka koje su razvojno malo iznad dostignutih, da bi dete bilo motivisano da ih dostigne (tzv. zona narednog razvoja po Vigotskom). Ako je prepreka preslaba, nema motivacije, a ako je prejaka i daleko iznad sposobnosti koje odlikuje taj uzrast, dete će biti frustrirano i nesamopouzdano”.

Komentari