Sistem vrednosti nekad i sad

Sistem vrednosti nekad i sad
napisala: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs

Kao što se kuća zida od temelja, tako se ličnost gradi tokom detinjstva u primarnoj porodici. Ako su temelji dobri, nema tog lošeg društva koje može da poljulja ono dobro u čoveku. Razne životne situacije preispituju uspostavljen sistem vrednosti, naročito tokom adolescencije, koji se zatim učvršćuje i predstavlja bazu identiteta. Iako se na prvi pogled sistemi vrednosti u prošlosti i sadašnjosti potpuno razlikuju, bazične potrebe su ostale iste (potreba za ljubavlju, sigurnošću, pripadanjem, razumevanjem), promenio se samo način njihovog ispoljavanja i zadovoljenja.

Jedan od najvažnijih vaspitnih ciljeva je naučiti mlade strpljenju i upornosti, odnosno odlaganju potreba i zadovoljstva. Na tome se zasniva proces učenja, koje je najefikasnije kada se bazira na unutrašnjoj (intrizičkoj) motivaciji. Međutim, do takvog stanja duha i motivacije se ne dolazi odjednom. Teško je pojasniti detetu da je bolje da prvo završi domaći pa da se igra, zato je bolje učenje učiniti zabavnim i tako povećati motivaciju. To se postiže ako se pred njega postave zadaci koji su malo složeniji od onih koje može trenutno da reši, ali koji nisu preteški, već ga motivišu da ih savlada što povećava samopouzdanje.

Skupljanje igračaka je zabavnije kad nije pod pritiskom već ako se na primer organizuje takmičenje, pri čemu svako dobije da skuplja igračke određene boje ili veličine. Zabavnije je učiti jezik kroz pesmu i igru, nego suvoparne reči, isto kao što je bolje učiti nove pojmove povezivanjem sa već postojećim kroz crtež i slične asocijacije.

Osobe kod kojih je učenje bitan element sistema vrednosti imaju proaktivan pristup, unutrašnji lokus kontrole i veću efikasnost u neočekivanim i kriznim situacijama. Bolje reaguju na neuspeh, prihvataju ga kao sastavni deo života i uporniji su. Oni koji nisu navikli da ulažu napor uglavnom druge krive za neuspeh, skloniji su zavisti nego akciji, u kriznim situacijama se pasiviziraju. Dok se prvi trude da ostvare ono što im je potrebno, stoga i uspevaju u tome, drugi očekuju da dobiju ono što im pripada, a ispod prividnog samopouzdanja je izrazita nesigurnost.

Osnovni moralni principi se takođe uče u porodici, pri čemu je važnije kako se roditelji ponašaju, kakav lični primer daju nego šta pričaju. Naravno, svako vreme i svaka generacija nosi određene specifičnosti, ali ono što je generalno dobro, na čemu se zasniva humanost u pravom smislu te reči je univerzalno i bezvremeno. Biti pravičan, ne činiti drugom ono što ne želiš da neko čini tebi, ako ne možeš nekom da pomogneš bar mu nemoj odmagati, niko nema prava da sudi drugom i slično, samo su neki od opšte prihvaćenih postulata ponašanja. Naravno da će uvek biti onih koji ih ne poštuju i koji uspostavljaju egocentrična pravila, ali to nije ni razlog niti izgovor da se osoba baš na njih ugleda. Sve je pitanje izbora i lične odluke.

Slično je i u ljubavi: sve češće se govori o „kombinacijama”, vezicama za jednu noć, prevarama i duplim vezama, što ne znači da sličnog nije bilo ranije, već se samo sada o svemu govori javno i bez cenzure. Nekada se razgovara toliko otvoreno da je teško povući granicu između privatnog i javnog, pa se senzacionalizam iz javnog prenosi u privatni život. U prvi plan se stavlja zadovoljenje sopstvenih potreba, hedonizam, a do svega toga se dolazi pomoću manipulativnosti.

Sistem vrednosti nekad i sadKao što je početak prošlog veka (vreme Frojda) bilo doba histerije, tako je kraj prošlog i početak ovog vreme narcizma. Sve se to odrazilo na shvatanje šta (ni)je uobičajno odnosno normalno. Ono što se ranije dijagnostikovalo kao seksualna perverzija i abnormalno sada je samo varijetet ljudske vrste.

Zbog savremenog tempa života najviše trpi porodica: sve je teže zaposliti se pa se odlaže zasnivanje porodice, a kada se posao nađe zbog produženog radnog vremena deca uglavnom vreme provode u vrtićima i školama, a slobodno vreme ispred TV-a i kompjutera. Sve više dece „vaspitavaju” mediji pa se tako formira sistem vrednosti. Decu treba usmeravati na kvalitetno provođenje vremena, boravak u prirodi, razgovor o svemu, učiniti im učenje zabavnim. To je pitanje prioriteta i organizacije vremena.

Deca uče po modelu, pravi su mali „upijači”. Roditelji treba da budu svesni da ih deca stalno posmatraju pa je važnije kako se ponašaju, nego šta pričaju, jer tako formiraju mišljenje o tome šta (ne)treba činiti. Poverenje je obostrano i ono se izgrađuje: ako se roditelji ponašaju u skladu sa onim što govore, vaspitna poruka će biti adekvatno preneta. Ne može se očekivati da deca shvate značaj učenja ako roditelji stalno komentarišu kako bolje prolaze drski ljudi bez dana škole. Takve dvostruke poruke zbunjuju decu i navode ih da idu lakšim putem, bez ulaganja napora. Garancije nema, ali treba biti strpljiv i uporan u ostvarivanju ciljeva.

Najteže je srednjoj generaciji koja je odrastala u jednom, a radi u drugom sistemu. Ranije je bilo sve sigurnije, ljudi su ceo radni vek provodili u istoj firmi od koje su uglavnom dobijali stan, obrazovanje i zdravstvena zaštita su bili besplatni, vannastavne aktivnosti takođe, znao se red, bili su vrednovani učenje i lepo ponašanje, imalo se više vremena za prijatelje, postupnije se ulazilo u veze, najvažnije je bilo kakav je ko kao čovek.

U međuvremenu se mnogo toga izmenilo: vladaju nezaposlenost i nesigurnost zaposlenja, nepotizam, prodor virtuelne komunikacije, brz tempo života, multitasking, skoro ništa nije besplatno, uči se sa manje razumevanja, radno vreme je duže, sve je manje vremena ne samo za prijatelje već i za porodicu, više je samohranih roditelja, na zajednički život se mladi teže odlučuju i lakše od njega odustaju. Međutim, tako je na površini a u suštini se nije mnogo toga promenilo: potrebe su ostale manje-više iste samo se promenio način njihovog zadovoljenja. Dominantne su potrebe za ljubavlju, sigurnošću, razumevanjem, pripadanjem, samo nije cool to pokazati.

Hejtovanje je svakodnevno na društvenim mrežama, veća je stopa nasilja u realnom životu ali sve je to posledica opšteg nezadovoljstva, manjka kućnog vaspitanja i poremećenog sistema vrednosti. Kao da je prestao da važi jedan sistem a nije se još uvek izgradio drugi, pa se u tom međuvremenu stvorio prostor za lično eksperimentisanje.

Šta dalje? Kako odabrati pravi put? Da li menjati sebe ili okruženje? Da li je to uopšte moguće? Najpoželjnije ali istovremeno i najbolnije je da svako samostalno odluči šta dalje (preuzimanje odgovornosti za sopstveni izbor) ali tek nakon potpuno otvorenog razgovora sa samim sobom, prijateljima i/ili psihoterapeutom. Izbor uvek postoji, a da li je on pravi pokazaće vreme. Iz grešaka se takođe uči, ne treba težiti savršenstvu jer ono ne postoji.

Sistem vrednosti je u tesnoj korelaciji sa listom prioriteta. Za početak pođite od toga šta vas na svakodnevnom nivou ispunjava, šta vam prija. Napravite svoju listu prioriteta tako što ćete zamisliti da ste na kraju puta, osvrnite se i zapitajte na šta ste trošili vreme. Kada biste imali samo još jedan dan sa kime biste ga proveli, šta biste radili. Zatim napišite na koga, šta i koliko trošite svoje aktuelno vreme, pa ta dva spiska uporedite, pritom vodite računa šta je željeno a šta realno.

Budite svesni vremena koje trošite na određene aktivnosti i ljude, šta vam oduzima energiju a šta „puni baterije”, sa kime ste iz navike i straha da učinite promenu u svom životu. Koliko ste zadovoljni svojim sadašnjim životom? Navike se najčešće odnose na partnera, posao ili prijatelje. Sve je podložno preispitivanju i nikad nije kasno da se učine promene koje će vas usmeriti na pravi put. Ako ste nezadovoljni svetom oko sebe, ako imate gomilu zamerki na sve i svakoga, pođite od sebe i promenite nešto u sadašnjem načinu funkcionisanja.

Sistem vrednosti nekad i sadŽivot u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti ispunjava osobu i čini je zadovoljnom, a još bolje ako je to u skladu sa okruženjem u kojem živi. Sa druge strane, mnogi prave prevelike kompromise i idu linijom manjeg otpora, misleći da su na dobitku, a u stvari je suprotno jer beže od sebe i svoje suštine. Budite svoji, vredi.

Umesto da lajkujete pohvalite direktno, umesto da hejtujete kažite otvoreno šta vam ne prija.

Čak i ako imate utisak da većina provodi vreme za računarom, održavajući virtuelne veze, budite drugačiji, negujte u realnom životu bliskost sa onima koji vam prijaju, koji imaju sličan sistem vrednosti i osetićete kako je život u suštini jednostavan kad se živi u skladu sa svojim potrebama i to otvoreno pokazuje.

Komentari