U ovom tekstu je reč o reakcijama na dijagnoze sa velikim šansama za oporavak, u zavisnosti od spremnosti pojedinaca da promene način života, ali i preprekama koje im na tom putu stoje. Biće pojašnjena i originalna tehnika za savladavanje tih prepreka.
Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu: da ozdravi. Reakcija na bolest je na visokom mestu na skali stresora, mada su velike individualne razlike za istu dijagnozu. Reakcija zavisi od adaptabilnosti, uzrasta, nivoa organizacije ličnosti, prethodnih iskustava, temperamenta, dominantnih mehanizama odbrane, prethodne akumulacije stresa, socijalne podrške, mehanizama reakcije na stres, određenih osobina ličnosti (optimizam – pesimizam, saradljivost – rigidnost, unutrašnji – spoljašnji lokus kontrole), načina saznavanja dijagnoze itd.
Reakcija na bolest
U osnovi reakcije na bolest je doživljaj gubitka, osoba postaje svesna šta je imala, počinje da vrednuje ono što se ranije podrazumevalo. Uz to ide gubitak društvene uloge (u profesiji), kao i gubitak dostojanstva (zavisnost od drugih, makar to bili najbliži, zbog potrebne pomoći u obavljanju svakodnevne higijene i sl.).
Reakcija je blaža ako se posao može prebaciti na online, pogotovo ako se dozira opterećenje: tada posao daje smisao i postaje lek, osoba se oseća korisno zbog očuvanja profesionalne uloge. Tu je bolja reakcija najbližih, motivisaniji su da pomognu jer je osoba „više ona stara“, što je dobra prevencija depresivnosti. Najteže je onima koji žive sami a koji ne mogu prebaciti posao na online, uz to se pojavljuju i finansijski problemi (usled dužeg bolovanja), a potrebna je pojačana nega.
Prilagođavanje na bolest
Elizabet Kubler-Ros je ponudila model prilagođavanja na bolest (isti model se može primeniti i na razvod, smrt bliske osobe i sl.), koji opisuje 5 faza: poricanje-ljutnja-pregovaranje-potištenost-prihvatanje.
Kada sazna dijagnozu, osoba najpre doživi šok, ne veruje u to što čuje, misli da je lekar pogrešio, da nije kompetentan, da su rezultati zamenjeni. Cilj ove kratkotrajne faze je aktiviranje mehanizama odbrane radi zaštite od intenzivnih emocija, tad nije potrebna konfrontacija već samo strpljenje da osoba prihvati realnost nakon početne faze šoka.
Nakon toga sledi otrežnjenje, faza besa i ljutnje, gneva, zbog osećanja duboke nepravde, ljutnje jer su se planovi pokvarili, kod nekih bude i osećanje zavisti prema zdravima, jer ne može da prihvati bespomoćnost. Onima koji neguju osobu treba skrenuti pažnju da ispade ne primaju lično, da će proći. Bes je uglavnom difuzan, a ljutnja usmerena na određenu osobu (npr. ako neko doživi saobraćajnu nesreću ljutnja je usmerena na onog ko je predložio da se ide na put ili onog ko je vozio, a zavist prema onom ko je prošao bez posledica. Ili ako je npr. neko saznao da ima dijabetes, zavist se može osećati prema onima koji ne moraju da vode računa o tome šta jedu i sl.).
Treća faza je pregovaranje sa višom silom, na bolest se gleda kao na znak, opomenu da se promeni način života, to su obično obećanja da će mirnije živeti, voditi računa o zdravlju samo da se izvuče „još ovaj put“. Česta je kod povreda usled zloupotrebe opijata.
Sledi faza potištenosti koja liči na depresiju, osoba postaje svesna ograničenja i promena načina dotadašnjeg života. To je adekvatno reagovanje obzirom na okolnosti.
Poslednja je faza prihvatanja, koja nije spokoj, već razumevanje situacije, usmerenost na poboljšanje simptoma, prihvatanje higijensko-dijetetskog režima života koji je usmeren na ozdravljenje. Važno je napomenuti da ne prolaze svi kroz ove faze i ne tim redosledom.
Postoji i tzv. dualni model (Stroebe i Schut), sa dve naizmenične faze koje se odnose na gubitak i oporavak, između njih su pauze za skupljanje snage. Reakcija je normalna, kad izostane može doći do odložene reakcije. Javljaju se hipohondrija, panični napadi, fobije i opsesivno-kompulzivne reakcije u trenutku ozdravljenja, najviše nakon izlečenja od kancera.
Put do promene
Sve ovo je opis reakcija na bolest, u praksi se većina ponaša po starom, uprkos bolesti. Koliko ste puta videli ljude sa procesom na plućima da i dalje puše, one sa visokim pritiskom da i dalje rade ubitačnim tempom, dijabetičare koji jedu slatkiše, one sa visokim holesterolom da jedu fast food itd? Dakle, iako postoje često bolni simptomi koji podsećaju na osnovnu bolest i smanjuju kvalitet života, mnogi se i dalje ponašaju autodestruktivno. Zašto do toga dolazi i kako to sprečiti? Sve te zabrane su verbalne, a mozak informacije iz tela prima u vidu slika. Pored toga, mozak ne prepoznaje reč „ne“, jer misli u pojmovima. Evo eksperimenta: kad čujete „nemojte misliti na velikog plavog slona“, momentalno mozak emituje upravo tu sliku, jer se misli u slikama. Kada vam neko kaže da ne jedete fast food jer nije zdravo, poželite upravo to i uprkos posledicama.
Averzivna terapija
Evo primera kako sprečiti. Ako ste npr. pali i polomili nogu, morate nedeljama nositi gips i mesecima učiti hod sa blagim osloncem. Najpre iz jelovnika izbacite čokoladu, jer biste gojenjem dodatno opteretili nogu (i rizikovali ponavljanje povrede). Sam uvid neće pomoći, koliko god to sebi govorili. Jedini način je, da kad god pomislite na čokoladu (kod reklame na TV-u npr.), zamislite da vam te čokolade padaju na leđa i da pod njihovim pritiskom i težinom ponovo padate i lomite nogu (na istom mestu gde ste se povredili), prisetite se bola prilikom pada i osećaja bespomoćnosti. To ponovite nekoliko puta, u slikama bez reči, da bi se klasičnim uslovljavanjem povezali bol i druge neprijatne senzacije sa onim što ste ranije jeli a što vam šteti tokom oporavka. To je osnova tzv. averzivne terapije, veoma efikasne.
Slično se može primeniti npr. u početku borbe sa dijabetesom: svaku pomisao na slatkiše treba povezati sa senzacijom mišićne slabosti usled pada šećera ili u mislima pojačati osećaj bola prilikom uboda igle, zavisno od toga šta je neprijatnije. Slična taktika se može primeniti i za druge štetne navike (cigare, alkohol, masnu hranu). Jednoj klijentkinji sam pomogla da izbaci pecivo iz ishrane, tako što je zamišljala da miševi hodaju po pecivu u pekari (inače je bila sklona opsesivnom čišćenju i gadljiva). Iste misli nisu bile emocionalno dovoljno jake kod druge klijentkinje, potreban je individualan pristup. Treba povezati jake emocije sa slikama i to ponavljati, nekome je efikasnija averzija, drugima afirmacija. Najbolje je konsultovati se sa stručnim licem bar u početnim fazama saznavanja bolesti, sa ciljem najefikasnijeg prevazilaženja, što osvetljava puno toga iz ranijeg života. Svaka kriza je šansa za pad, ali i uzlet, od vas zavisi. Životno važna veština je izvući maksimum iz svake situacije.
