Svaki početak je težak

napisala: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut,psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs

Više puta Vam se dešavalo da odlažete ono što odavno planirate, smišljajući razne prividno racionalne izgovore za početak dijete, učenje za ispit, generalno spremanje, nov posao, hobi…Pre nego što još jednom odložite početak zapitajte se zašto je to tako i koliko zaista verujete u uspeh.

Svaki početak podrazumeva promenu, a njegovo odlaganje može biti strah od promene. Mnogi i kada nisu zadovoljni sadašnjom situacijom ostaju pri njoj jer im je poznata, a svaki početak, mogućnost promene stvara nemir, anticipatornu anksioznost. Neki ljudi vole da odlažu, sve rade u poslednji čas, u tome nalaze uzbuđenje, a i tako unapred nalaze opravdanje za eventualne neuspehe. Umesto da se sticanjem životnog iskustva dobije dodatno samopouzdanje, dešava se upravo obrnuto, zavisno od subjektivne interpretacije događaja. Svaka promena se može doživeti kao nešto pozitivno (šansa za uspeh) ili negativno (nov izvor frustracije). Posle više godina, ljudi se uglavnom zamore od novih početaka, za nekog je na primer penzija povlačenje a nekome je vreme koje konačno mogu ispuniti onako kako im odgovara.

Teškoće sa započinjanjem neke aktivnosti su uzrokovane slabošću voljno-dinamskih mehanizama, koji prožimaju konativni (motivacioni) aspekt ličnosti. Jedni uzroke takvog ponašanja vide u unutrašnjim, naslednim faktorima (temperamentu i sposobnostima), a drugi u spoljašnjim (nedovoljno privlačan cilj ili duga istorija neuspeha koja slabi motivaciju). Način doživljavanja je bitan jer misli utiču na akciju. Nerealan optimizam može na isti, neproduktivan način delovati kao i pesimizam, oba dovode do odlaganja početka (prvi zbog potcenjivanja, a drugi precenjivanja cilja).

Ako osoba ima niz negativnih iskustava u kojima je bila potpuno bespomoćna, verovatno će to uopštavati na druge situacije (naučena bespomoćnost koja je u osnovi pesimizma). Ako je neko vaspitavan u duhu „pusti mene, znam bolje od tebe“ i „ti to ne znaš“, a još gore ako je doživljavao i fizičko kažnjavanje, samopouzdanje će mu toliko biti urušeno da najverovatnije neće pokazati nikakvu inicijativu. Kriviće sudbinu i druge ljude i tonuće u pesimizam. Neke osobe odigravaju pesimizam zbog sekundarne dobiti, smatrajući da glumljenjem slabosti dobijaju podršku okoline, što može da funkcioniše samo kratko vreme, pa se vrati kao bumerang.

Uči se ne samo pesimizam, već i optimizam. Dok pesimisti smatraju da ne postoji jasna veza između uzroka i posledica, da su žrtve okolnosti i to generalizuju na ceo život, optimisti vide jasnu vezu između uzroka i posledice, veruju da mogu uticati na tok događaja, objašnjenja su im specifično vezana za situaciju, a na prepreke gledaju kao na izazov.

Dete se rađa bespomoćno, a na proces odrastanja i sazrevanja se može gledati kao na proces prevladavanja bespomoćnosti i sticanja nezavisnosti. Važno je od malena decu učiti strpljenju i upornosti. Treba ih češće hvaliti za uloženi trud (na primer u školi, bez obzira na ocenu), to gradi samopouzdanje. Ako ponovljeno doživljavaju neuspeh, treba ih ohrabriti da istraju a ne hvaliti (pohvala je tad čak kontraproduktivna jer je neosnovana, dete je ne doživljava autentično, pa je podrška dovoljna).

Optimistični roditelji pozitivan pristup životu prenose na decu putem učenja po modelu.
U vezi sa ovim je i lokus kontrole, tumačenje uzroka (ne)uspeha: može biti spoljašnji (kriva je sudbina, loša sreća, drugi ljudi) ili unutrašnji (svako je kovač svoje sreće, važno je truditi se). Osobe sa unutrašnjim lokusom kontrole lakše započinju neku aktivnost jer veruju da zalaganjem mogu uticati na ishod. Osobe sa spoljašnjim lokusom kontrole su sklone pesimizmu i pasivnosti. Oklevaju sa početkom jer ne veruju u uspeh, a i ako počnu vrlo lako odustaju (sem ako dožive uspeh na samom početku).

Pesimizmom i pasivnošću osoba nastoji da se sačuva od razočarenja, ne videći da je u pitanju Pirova pobeda. Ko ne uloži napor ne može postići cilj. Najefikasniji je optimalni nivo motivacije. Ako je osoba slabo motivisana, verovatno neće ni započeti aktivnost; pa je slab učinak; isto je i kod prevelike motivacije, jer će, zidajući kule u vazduhu, sagoreti u svojoj želji pre početka.

Svaki početak je težakAko je studentu teško da započne sa učenjem za ispit, najčešći razlozi su ili pokušaj očuvanja pozitivne slike o sebi („sposoban sam ali nisam položio zbog malo vremena za učenje“, „ne vredi mi da učim kad nikad ne pokažem koliko znam“ ) ili precenjivanje sposobnosti, nerealni optimizam („bistar sam, brzo ću to savladati“). Dobra taktika je prelistavanje, traganje za zanimljivim delovima, prepričavanje suštine svojim rečima nekome van struke, prisećanje ranijih uspeha koji su postignuti zahvaljujući dobroj volji i organizaciji, uz početne teškoće.

Kad je potrebno započeti neki posao koji se predugo odlaže jer se ne voli, koliko god on (ne)važan bio (počev od spremanja vansezonskih stvari do učenja stranog jezika), treba primeniti minimalni zahtev: „ne volim to, ali ću se tome sada posvetiti bar pet (ili trideset) minuta (zavisno od aktivnosti)“. Kada se izdrži pet minuta i vidi da se ništa strašno nije desilo, može se produžiti vreme. Bitno je pohvaliti sebe za uložen trud, a ne stalno optuživati za neurađeno.

Slično je sa počinjanjem dijete ili fizičke aktivnosti. Čekanje „ponedeljka“ da bi se ona započela nije najuspešnija taktika. Ako se neka nezanimljiva aktivnost (gledanje reklama dok ne počne omiljena serija) poveže sa nečim korisnim (aerobik), onda se to vreme neće doživeti kao uzalud potrošeno. Suština je da se nagradi svako ponašanje blisko poželjnom, koliko god ono minimalno bilo. Treba realno sagledati i koje su prepreke i koji podsticaji da se istraje, naročito kako je to bilo ranije (bez osuđivanja), odnosno koji su razlozi ranijih neuspeha.

Da li je plan bio nerealan, preambiciozan, pa se osoba brzo demorališe? Ili očekuje konstantan uspeh, pa se deprimira ako je drugačije? Preispitajte početnu motivaciju, zašto vam je to potrebno baš sada? Zbog estetike, zdravlja ili nečeg trećeg? Da li to činite zbog svog partnera, eventualne simpatije, sebe ili dece (da im budete uzor)? Zašto želite da učite novi jezik? Zbog mogućnosti novog posla, putovanja, praznog života ili nečeg sasvim drugačijeg? Zašto to uporno odlažete, koje uslove čekate, šta Vas sprečava da baš danas, polako, bez presije, počnete to što dugo planirate?

Razmislite na koje aktivnosti vam odlazi najviše vremena a koliko na one koje vam pričinjavaju najviše zadovoljstva. Kada ste počeli da sebe stavljate u drugi plan? Da li odlaganje početka ima veze sa hroničnim nezadovoljstvom iz kojeg nikako da izađete? Da li ste sebi dali dozvolu da nije strašno i ako ne uspete, da je važno da se trudite, da pokušate? Šta će se promeniti u Vašem životu ako započnete sa novom aktivnošću? Ako sabotirate svaki lični napredak strahujući da Vas takve ljudi neće prihvatiti pravi je trenutak za psihoterapiju, za početak rada na sebi.

Komentari