Pozitivno mišljenje i put ka ostvarenju cilja

pozitivno mišljenje

Pozitivno mišljenje čini da se kratkoročno osećate dobro ali nije čarobni štapić koji će dovesti do razrešenja problema i ostavrenja nekog cilja. Pored pozitivnog mišljenja neophodan je i rad.

autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, jasnab@mensa.rs, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervizor Mense BiH


Brojni priručnici samopomoći propagiraju filozofiju pozitivnog mišljenja i moć podsvesti, obećavaju brzi preokret zahvaljujući afirmativnim porukama i mislima, a u osnovi svega je placebo efekat koji vodi samo kratkoročnom poboljšanju. Prava promena nije moguća pomoću čarobnog štapića već psihoterapije koja temeljno preispituje sve sadržaje: i prijatne i neprijatne.

Da li je postalo društveno nepoželjno ispoljavati prava, autentična osećanja? Koliko društvo kažnjava sve one koji ne pristaju na lažni sjaj?

Principe pozitivne psihologije mnogi površno tumače i usvajaju kao dominantni model mišljenja umesto da razmisle o čemu je reč. O zakonu privlačenja negativnih misli i događaja se piše kao da je reč o zakonu fizike, a ne pokušaju ljudi da pojasne određene psihološke pojave. Izreka „kakve misli – takav život“ je, umesto da podstiče na optimizam, dovela do još većeg samooptuživanja depresivnih osoba samim tim do kontraefekta.

KADA JE POSTALO VAŽNIJE ŠTA ČOVEK MISLI OD ONOGA ŠTO JE TAKVE MISLI PROUZROKOVALO?

Čovek se od ostalih živih bića razlikuje po sposobnosti da razmišlja i u skladu sa tim deluje. Međutim, nekada ode predaleko pa postane rob sopstvene težnje da predvidi stvari. Većina fobija i ostalih anksioznih poremećaja se bazira na strahu od sutrašnjice. Čovek toliko daleko razmišlja da je praktično zaboravio da živi u sadašnjosti. Opterećen previsokim ciljevima, potrošačkom groznicom i lažnim vrednostima, počeo je da se cenzuriše, ne samo u postupcima već i u mislima. Postalo je važnije kako se čovek predstavlja, nego kakav je zaista. Sa večitom težnjom da se dopadne, počeo je da se ulepšava ne samo fizički, već i psihički ali na pogrešan način, površno, kroz način na koji priča a ne suštinski.

Pozitivna psihologijaje prisutnija nego ikad jer nudi prečicu do cilja, način kako ostvariti ciljeve i steći naklonost drugih, što se ranije obično međusobno isključivalo.

POZITIVNO MIŠLJENJE TREBA GAJITI ALI NE TREBA NI POTISKIVATI NEGATIVNE EMOCIJE

Vreme je dragocenije nego ikad iako se životni vek produžio, pa se javila potreba za psihološkim instant-rešenjima. Umesto da idu na psihoterapiju koja iz korena preispituje pogrešne obrasce određene osobe i tako poboljšava kvalitet života, ljudima se nudi brži i površniji pristup u vidu life coach savetovanja, koje obično nude nedovoljno edukovane osobe bez bazičnog zanimanja. Kao čarobnim štapićem dobijaju uputstvo sladunjavim glasom da koren promene leži u njima samima i da snagom vere u pozitivan ishod mogu promeniti život. Svuda počinju da lepe afirmacije tipa „Ja to mogu“, „Od mene sve zavisi“, „Kakve misli – takav život“ i slično. Svaka naznaka socijalno nepoželjnih emocija (tuge, straha, besa) postaje najgori jeres i potiskuje se, što dovodi do bumerang – efekta.

POZITIVNO MIŠLJENJE NIJE DOVOLJNO ZA OSTVARENJE CILJA

Čovek ne funkcioniše po principu instant zamene loših delova ličnosti dobrim, kao što je bilo potrebno vreme da se formira određeni pogled na svet, tako je neophodno vreme da dođe do autentične promene.

Tačno je da preterano zamišljanje negativnog ishoda može demotivisati toliko da osoba odustane od cilja, ali isto tako neosnovano zamišljanje pozitivnog ishoda može dovesti do toga da osoba bude u svetu mašte, umesto da radi na realizaciji.

Da ne bude zabune, optimizam je dobar, lepo je razmišljati pozitivno, samo je bitno da to dođe iz ličnosti, kao produkt razmišljanja usled introjekcije pozitivnih obrazaca ponašanja a ne veštački. Umerenost je ključ svega. Ako se osoba previše uljuljka u „moć misli“, onda to vodi pasivnosti, a ne rešavanju problema.

POZITIVNO MIŠLJENJE NE SME BITI BEZ OSNOVE

Zamišljanje i predviđanje prepreka koje očekujemo na putu do cilja nije pesimizam, već adekvatno testiranje realnosti. Omogućava nam da mudro isplaniramo aktivnost i postignemo cilj, pomaže da predvidimo potrebno vreme i pomoćna sredstva za ostvarenje tog cilja.

Kada bi osoba vreme koje potroši na pozitivne „mantre“ upotrebila za analizu neke pojave, bila bi bliža rešenju.

Optimizam je važan kao izraz vere u sebe, produkt bazičnog samopouzdanja, koji pokreće na aktivnost, daje neophodnu dozu motivacije da se istraje, ali ne može biti neosnovan, bez uloženog truda. Akcenat se u poslednje vreme isuviše stavlja na ciljeve koje se pogrešno poistovećuju sa željama, a pritom se ne vodi računa o mogućnostima, sposobnostima i objektivnim okolnostima.

POZITIVNO MIŠLJENJE IMA MOĆ

Preterano verovanje u moć misli (wishful thinking) može se desiti svima u određenoj životnoj fazi, obično kao produkt mašte koja kompenzuje osujećenje u realnom životu. Ako duže traje, ako su dnevna sanjarenja toliko česta da osoba zanemaruje obavljanje aktivnosti, neophodna je stručna pomoć, jer može označavati početak dubljih procesa depersonalizacije.

U mnogim situcijama je insistiranje na moći pozitivnog mišljenja kontraproduktivno. Izreka „kakve misli – takav život“ najviše šteti depresivnim pacijentima jer ih još više gura u samooptuživanje, prebacivanje da su odgovorni za lošu situaciju i da su sami sebe doveli u takvo stanje (iako se na osnovu ispitivanja može zaključiti da je uzrok težih oblika depresije nedovoljno lučenje određenih neurotransmitera). Kontraproduktivno je i kod novčanih transakcija koje treba planirati „mirne glave“ (uzimanje kredita npr. bez procene finansijskog rizika (gubitak posla, promene na finansijskom tržištu i sl.)), a može biti uvod u adikciju, pre svega kockanje (lažni osećaj da će upravo sada biti postignut dobitak koji će osobu izvući iz finansijske krize).

KADA JE POZITIVNO MIŠLJENJE KONTRAPRODUKTIVNO?

Važno je biti u kontaktu sa osećanjima, ne sputavati ih, ne prekidati i ne analizirati usred doživljavanja. Analiza i traganje za uzrocima se radi kada se emocije malo stišaju, bitno je prepustiti im se i osećati bez krivice, osetiti olakšanje kroz katarzu. Za razliku od pravih osećanja koja su autentična, pozitivno mišljenje se prihvata apriori. Ako se sprovodi na veštački način, neautentično, može imati kontraefekat. Ako vas nešto muči, bolje je suočiti se, nego izbegavati. Kao pojašnjenje se može navesti teorija socijalnog psihologa Daniela Wegnera („teorija ironičnih procesa“) prema kojoj namerno potiskivanje određenih misli dovodi do toga da se one još više pojavljuju. Ispitanicima je pre testa davao uputstvo da nikako ne misle na velikog, belog (polarnog) medveda, što je dovelo do toga da su oni upravo o tome nesvesno razmišljali. Slično se dešava u životu: ako planirate da započnete novi posao, fokusiranost samo na pozitivne misli vam neće pomoći. Lepo je verovati u sebe i biti optimista, ali bolje je napraviti biznis-plan i remetilačke faktore držati pod kontrolom koliko je to moguće, usmeriti se na aktivnost koja će dovesti do ostvarenja cilja, a ne maštati.

O fobijama možete pročitati: Šta je to fobija?

SUOČAVANJE SA PROBLEMOM

Ako vas neko pita kako ste, a zatim pobegne kad posle vašeg „dobro sam“ čuje i „ali…“, to je znak da je okupiran problemima i da nema kapaciteta da sasluša vaše dileme i razmišljanja, tj. da je lažno pozitivnog mišljenja. To što želite da pričate o onome što vas muči ne znači da ste pesimista. Suočavanje sa problemom vodi razrešenju, kao što deca vole da im se ne preskače strašni deo u pričama. Mnogi odrasli ublažavaju bajke, pa preskaču deo kada vuk pojede Crvenkapu. Deca traže da im se upravo taj strašni deo ne menja, da im se ponovi, jer ponavljanjem uče da strah drže pod kontrolom, tako se suočavaju strahom i prevazilaze ga.

Slobodno budite svoji, svesni činjenice da je svako iskustvo, bilo ono dobro ili loše, deo životne škole. Suočite se sa svojim strahovima, razmišljajte naglas, pričajte sa pravim sagovornicima koji ne beže od teških tema, koji razumeju vašu potrebu da razmišljanjem i kroz razgovor preispitate sve moguće puteve i tako dođete do pravog rešenja.

Prave ciljeve uvek dostižu najhrabriji, svesni da život nije uvek pesma, ali da vredi uložiti trud, jer je samo tako je moguće uspeti. Stavite fokus na načine dolaženja do cilja i uspećete, ali ne zato što verujete u uspeh i pozitivno mislite, već prvenstveno zato što se trudite i radite na ostvarenju tog cilja.

Komentari