Usklađivanje poslovnog i privatnog života

Usklađivanje poslovnog i privatnog života

Sposobnost da se voli i da se radi su dva osnovna kriterijuma normalnosti prema Frojdu. Njih u određenim životnim fazama nije lako uklopiti, pa treba utvrditi prioritete, kombinovati aktivnosti, podeliti teret i smanjiti očekivanja. Iako se može reći da su žene ravnopravnošću dobile dodatne aktivnosti, zadovoljstvo je veće kada se usklade porodica i posao.

Današnji tempo rada često ne ostavlja dovoljno vremena ili energije za privatne obaveze. Prema skorašnjem istraživanju, u zemljama regiona, posao snažno utiče na privatan život kod 70% zaposlenih, nešto jače kod muškaraca u srednjim godinama, naročito kod bolje plaćenih, zaposlenih u velikim stranim privatnim firmama. Najčešće se to odražava na nedostatak energije i vremena za sebe, kao i ređe susrete sa prijateljima. Manjak vremena za funkcionisanje van posla zaposleni nadoknađuju dodatnim angažovanjem familije radi kućnih poslova i čuvanja dece (35%), dogovorom sa poslodavcem (20%) i kolegama (20%).

Važno je utvrditi prioritete, a to je na sreću u našoj kulturi obično porodica. Posao je važan za samoaktualizaciju, ne treba ugušiti ambicije, već biti umeren. Prejaka ambicija je obično neurotičnog karaktera i javlja se zbog nezadovoljstva sobom. Mnogi toliko jure za karijerom da zaborave da ima drugih i to mnogo bitnijih sadržaja. Važno je da se partneri dogovore kako će uklapati posao i porodicu. Ako su oboje za to da jedno radi a drugo brine o domaćinstvu, nema nesporazuma. Problemi nastaju ako jedno «u ime ljubavi» žrtvuje svoje planove i želje, očekujući da drugo zbog toga bude zahvalno, što obično izostane. Treba biti iskren i prema sebi i partneru, težiti ka ostvarenju zajedničkih ciljeva ali pritom ne odustati od želja koje nisu nerealne.

Treba težiti profesionalnom ostvarenju ali ne po cenu žrtvovanja privatnog života. Nije uvek moguće sve uskladiti i praviti kompromise pa zato ne treba osećati krivicu. To najbolje vidimo na primeru dece koja u neverbalnoj fazi razvoja osećaju da li je mama zadovoljna, što je presudno za postavljanje temelja ličnosti. Naravno da je zadovoljna ako je u skladnoj vezi sa ocem deteta. Slično je sa povratkom sa porodiljskog bolovanja: dobro je biti sa bebom što duže ali ako majku to ispunjava. Ako joj duži boravak u kući ne prija, bolje da počne da radi odmah po isteku porodiljskog odsustva (što se najčešće dešava kod neplanirane trudnoće, naročito ako se jedna trudnoća nadoveže na drugu). Mnogo toga se u ranom materinstvu prelama sa iskustvima iz detinjstva. Obično deca koja odrastaju uz svakodnevne svađe roditelja imaju teškoće sa bliskošću, boje se vezivanja, karakteriše ih ljubavni pesimizam. Često žene koje isključivo jure karijeru čine to da ne bi bile domaćice kao njihove majke koje su opažale kao žrtve. One će bežati od svake situacije koja ih na to podseća, a normalnu brigu o drugima će doživljavati ne kao izraz ljubavi, već kao pritisak.

Rađena su istraživanja doživljaja sreće dobitnika velikih nagradnih igara neposredno nakon saznanja da su osvojili premiju i godinu dana kasnije. Pokazalo se da je materijalni faktor kratkog veka za doživljaj sreće, najispunjeniji su bili oni sa skladnim odnosima sa najbližima i koji vole to što rade. Fokusiranje na ono čega nema rađa nezadovoljstvo, treba češće biti svestan onog što je ostvareno.

Za razliku od tradicionalne porodice sa jasnom podelom uloga, savremena je drugačija. Ako žena potiče iz porodice u kojoj su svi radili sve, očekivaće to i od partnera, ali ako on potiče iz drugačijeg okruženja, teže će se uklopiti. Na usklađivanju posla i privatnog života se radi mnogo pre zasnivanja porodice, kao i pre zaposlenja. Ispunjenje tog plana zavisi od izbora partnera i profesije. Suprotnosti se privlače ali kratkotrajno, za opstanak veze su bolji slični životni stavovi (treba li da postoji podela na muške i ženske poslove, način vaspitanja dece…). Bitno je i sticanje radnih navika, temperament, kao i bavljenje hobijima koji mogu postati dodatni izvor prihoda, pa čak i zanimanje. Novo doba zahteva fleksibilnost.

Današnji tempo rada često ne ostavlja dovoljno vremena ili energije za privatne obaveze. Prema skorašnjem istraživanju, u zemljama regiona, posao snažno utiče na privatan život kod 70% zaposlenih, nešto jače kod muškaraca u srednjim godinama, naročito kod bolje plaćenih, zaposlenih u velikim stranim privatnim firmama. Najčešće se to odražava na nedostatak energije i vremena za sebe, kao i ređe susrete sa prijateljima. Manjak vremena za funkcionisanje van posla zaposleni nadoknađuju dodatnim angažovanjem familije radi kućnih poslova i čuvanja dece (35%), dogovorom sa poslodavcem (20%) i kolegama (20%).

Važno je utvrditi prioritete, a to je na sreću u našoj kulturi obično porodica. Posao je važan za samoaktualizaciju, ne treba ugušiti ambicije, već biti umeren. Prejaka ambicija je obično neurotičnog karaktera i javlja se zbog nezadovoljstva sobom. Mnogi toliko jure za karijerom da zaborave da ima drugih i to mnogo bitnijih sadržaja. Važno je da se partneri dogovore kako će uklapati posao i porodicu. Ako su oboje za to da jedno radi a drugo brine o domaćinstvu, nema nesporazuma. Problemi nastaju ako jedno «u ime ljubavi» žrtvuje svoje planove i želje, očekujući da drugo zbog toga bude zahvalno, što obično izostane. Treba biti iskren i prema sebi i partneru, težiti ka ostvarenju zajedničkih ciljeva ali pritom ne odustati od želja koje nisu nerealne.

Treba težiti profesionalnom ostvarenju ali ne po cenu žrtvovanja privatnog života. Nije uvek moguće sve uskladiti i praviti kompromise pa zato ne treba osećati krivicu. To najbolje vidimo na primeru dece koja u neverbalnoj fazi razvoja osećaju da li je mama zadovoljna, što je presudno za postavljanje temelja ličnosti. Naravno da je zadovoljna ako je u skladnoj vezi sa ocem deteta. Slično je sa povratkom sa porodiljskog bolovanja: dobro je biti sa bebom što duže ali ako majku to ispunjava. Ako joj duži boravak u kući ne prija, bolje da počne da radi odmah po isteku porodiljskog odsustva (što se najčešće dešava kod neplanirane trudnoće, naročito ako se jedna trudnoća nadoveže na drugu). Mnogo toga se u ranom materinstvu prelama sa iskustvima iz detinjstva. Obično deca koja odrastaju uz svakodnevne svađe roditelja imaju teškoće sa bliskošću, boje se vezivanja, karakteriše ih ljubavni pesimizam. Često žene koje isključivo jure karijeru čine to da ne bi bile domaćice kao njihove majke koje su opažale kao žrtve. One će bežati od svake situacije koja ih na to podseća, a normalnu brigu o drugima će doživljavati ne kao izraz ljubavi, već kao pritisak.

Poslednjih decenija se prešlo sa višegeneracijske, patrijarhalne na dvogeneracijsku porodicu, što je dovelo do niza promena. Deca umesto više neposrednih uzora za identifikaciju imaju roditelje koji su često nesigurni i nedosledni u svojoj ulozi. Javlja se potreba da oba roditelja rade pa su deca uglavnom u vrtiću i školi, mada su očevi prisutniji u vaspitanju. Roditelji su zbog prezauzetosti poslom ispunjeni osećanjem krivice jer nisu sa decom koliko žele, pa ih prezaštićuju. Motivi za sklapanje braka su drugačiji (pretežno emocionalni a ne ekonomski), češći su razvodi i više je samohranih roditelja. Posao je bitniji nego ikad, a teže ga je naći i očuvati. Zbog neizvesne poslovne budućnosti zaposleni pristaju na veći broj radnih sati, češće su van kuće, pa cela porodica trpi.

Usklađivanje poslovnog i privatnog životaMnogi spajaju poslovan i privatan život, a ne vide da time sebi čine medveđu uslugu. Kada se platni spisak i spisak stanara pomeša sa privatnim životom, obično nastaju komplikacije. Zbog poslovnih putovanja, prekovremenog rada i nesigurnosti zaposlenja ljudi sve više vremena provode sa kolegama na poslu umesto sa porodicom, prijateljima i potencijalnim partnerima (ako su sami). Često je u većim uspešnim firmama zabranjena intimizacija kolega jer je primećeno da tako opada produktivnost, kvare se međuljudski odnosi pa posao trpi (i ne samo posao). Sasvim je drugačije kad zajednički posao proistakne iz skladnog braka, naročito kada je reč o privatnim firmama.

Kada osoba uoči da posebno obraća pažnju na nekog sa posla treba da se zapita od čega iz realnog života beži i da uzbuđenje traži u obavljanju posla, a ne u pauzi. Što je poslovni partner nepristupačniji, češće je predmet maštanja i projekcije. Dok maštaju, ljudi očekuju pozitivan ishod, pa ih stvarnost razbudi: nakon kratkoročnog zanimljivog dešavanja nastupa period osude okoline, sukoba sa sobom i drugima pa čak i gubitka posla. Treba realno sagledati ljude iz poslovnog okruženja. Tu je najlakše cenzurisati nepoželjne aspekte ličnosti zarad dobijanja simpatija i podrške kolega, glumiti žrtvu zarad ostvarenja cilja (na poslu brižan kolega, a kod kuće agresivac, na poslu zavodljiva koleginica a kod kuće depresivna domaćica i sl.). Neintegrisani teže paralelnim vezama pokušavajući da na pogrešan način steknu samopouzdanje, vole da zavedu pa ostave bez objašnjenja, odvajaju seksualnost od emocija nisu ni svesni koliko gube. Potrebna im je stalna dramatizacija i manipulacija da bi smirili napetost, a ispunjenost i mirnoću u stvari daje porodica.

Koliko god bila važna karijera, kad neko postane roditelj drugačije sve doživljava i postavlja nove prioritete. Prekovremeni rad je vreme uzeto od porodice. Mada mnogi pričaju kako je bitno kvalitetno provoditi vreme sa porodicom, bitan je i kvantitet. U ispunjenje mnogih obaveza se može uključiti cela porodica, što je posebno zabavno. Zajedničko spremanje, kuvanje i šetnja mogu predstavljati izvor zabave, a ne samo nešto što mora da se odradi.

U praksi treba utvrditi prioritete (i posao i kućni poslovi mogu da čekaju ali beba ne), kombinovati aktivnosti (šetnju i druženje sa prijateljima, šetnju i kupovinu, spremanje kuće i hrane sa članovima porodice), podeliti teret (ravnomernija podela posla između supružnika, povremeno angažovanje dodatne pomoći radi generalnog spremanja), uživati u tome što se radi (na poslu misliti o poslu, a kod kuće na svoje najbliže) i smanjiti očekivanja (ne može se sve). Tek kada se odustane od idealnog može se uživati. Sve ima svoje i dobre i loše strane, ne treba se porediti sa drugima. Život je samo jedan, treba ga deliti sa onima koji to zaslužuju, a oni su pored nas.

napisala: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs

Komentari