Zašto se plašimo promene posla?

promene posla

Strah od promene posla je strah od negativnih promena. Što je opažena promena veća, to je veći strah koji ima odbrambenu ulogu jer promenu doživljava kao destabilnost, kao uvod u raspad sistema. Iako aktiviranje mehanizama odbrane ima zaštitnu ulogu i trebalo bi da čuva osobu, da joj omogući psihičku ravnotežu, psihička stabilnost se ne definiše kao nepromenljivo stanje, već kao stanje dinamičke ravnoteže koja nastaje kao rezultat međusobne interakcije osobe i okruženja. Svako učenje je na neki način promena, a od lične fleksibilnosti zavisi koliko će osoba učiti iz iskustva i primenjivati već naučeno.

autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut


Strah od promena se najčešće ispoljava u oblasti partnerskih odnosa i na poslu. To ne čudi jer upravo te oblasti (uz neizbežno zdravlje) predstavljaju prioritete u životu savremenog čoveka. Na promenu se pojedinci odlučuju ako im u pomenutim sferama duže vreme potrebe ne samo da nisu zadovoljene, već predstavljaju značajan izvor stresa i nerviranja. Iako teorijski znaju da je svaka kriza istovremeno šansa i za rast i razvoj, mnogi blokiraju mogućnost da im bude bolje zbog intenzivnog straha. Uporno opstaju na poslu koji im ne odgovara iako postoji mogućnost da se bave onim što vole ili onim što će im poboljšati finansijsku situaciju. Zašto je to tako?

STRAH OD PROMENA-UZROCI

Bitan je način vaspitanja: ako neko raste u okruženju gde je glavna poruka „ćuti i trpi“, imaće manjak samopouzdanja i nizak stepen aspiracije, bez obzira na primarne potencijale. Inteligencija bez ambicije je kao ptica bez krila, na sopstvenim potencijalima treba raditi tokom celog života. Promene su sastavni deo života i nisu nužno negativne, već i neophodne. U porodicama u kojima se svaka promena doživljava katastrofično, bez obzira na krajnji ishod, biće težnja da se očuva status quo. Tu nikada nije vreme za promenu posla, a sve loše što se dešava se stoički podnosi uz komentar da može biti još gore. Deca se podižu u autoritarnoj atmosferi u kojoj se „zna red“, bez mogućnosti izražavanja slobode mišljenja. Međutim, to ne znači da će svi koji potiču iz ovakve sredine kada odrastu biti autoritarne ličnosti, neke je upravo preterano restriktivno okruženje podstaklo da se ponašaju drugačije.

Čovek je biće kontradiktornosti: sa jedne strane je radoznalo biće koje voli da proširuje sopstvene granice, savladava prepreke i uživa u osvajanju novih oblasti života, a sa druge je rob navika, ima strah od promena. Koja će od te dve potrebe prevagnuti zavisi od životne faze u kojoj se neko nalazi, psihološke obrade prethodnih iskustava, osobina ličnosti (samopouzdanja) i temperamenta. Najbolje je kada se te dve tendencije koriste podjednako, kada se nađe ravnoteža između težnje za akcijom i očuvanja onog što je dobro u svim bitnim aspektima života.

Pošto je čovek društveno biće, vladajuća društvena klima i uređenje značajno utiču na socijalnu (ne)poželjnost promene posla. Od sredine prošlog veka decenijama je bio prisutan sistem posla „za stalno“, gde je bilo najvažnije dolaziti na vreme na posao i biti dobar sa kolegama. Na promenu posla se gledalo kao na nešto negativno, kao na okretanje leđa firmi. Ako je neko menjao preduzeća, to je značilo da mu nešto fali, „da traži hleba preko pogače“. Privatne firme su bile malobrojne, sa izuzetkom zanata koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Za razliku od takvog sistema, u novije vreme je poželjno steći iskustvo na više radnih mesta, a ostanak na jednoj vrsti posla se često poistovećuje sa nedostatkom ambicije. Čini se da je danas najteže srednjoj generaciji koja je vaspitavana u duhu socijalizma, a živi i radi u kapitalizmu. Tu je strah od promena najizraženiji jer objektivno mogu najviše da izgube (ako pređu na drugi posao i taj posao propadne, teško se mogu vratiti na stari posao, a smanjena je mogućnost nalaska novog), a i vremenom su postali manje fleksibilni, teže sigurnosti i stabilnosti u drugoj polovini života, a ne neizvesnosti. Kod njih se najsvrsishodnija pokazala taktika da jedno vreme rade na oba posla ako je to moguće (pogotovo ako je drugi posao kod privatnog poslodavca ili je samozapošljavanje), što im daje vremena da budu sigurniji u svoju odluku.

promene posla

DA LI POSTOJI “PRAVO” VREME ZA PROMENU POSLA?

Slično je sa odlaskom u inostranstvo: izgleda da se na taj korak najčešće odlučuju ili mladi pre formiranja porodice ili oni koji su ostali bez posla a deca su im usred školovanja, pa je inostranstvo jedini način da prehrane porodicu. Van zemlje se ljudi lakše odlučuju na promenu posla, zato što odlaze prvenstveno iz ekonomskih razloga, pa su svesni da je teško naći posao u struci, sa izuzetkom nekoliko traženih profesija. Zato je pre eventualnog odlaska u inostranstvo važno da se svako zapita zašto ide, da li samo zbog finansija ili su u pitanju još neki razlozi.

Čovek na poslu provodi trećinu vremena, pa je bitno da se na poslu oseća dovoljno dobro, da ne bi somatizovao nezadovoljstvo (i zbog hroničnog nezadovoljstva poslom dobio niz somatskih oboljenja). U zemlji sa visokom stopom nezaposlenosti je nezahvalno govoriti o strahu od promena posla jer je većina zaposlenih srećna što ima bilo kakav posao. Međutim, u istoj toj zemlji su se mnogi odlučili na takav korak, pa se postavlja pitanje po čemu se oni razlikuju od onih koji su i dalje na poslu koji ih ne ispunjava?

 PREDUZETNIČKI DUH

Jedna od osnovnih osobina koja razlikuje ljude koji su se opredelili za promenu posla od onih koji nemaju dovoljno snage da to učine je tzv.“preduzetnički duh“. Ova sintagma se odnosi na životni proaktivni stav, inicijativu, samostalnost, inovativnost, ambicioznost. To nije sklonost riziku, nerazmišljanje, hazarderstvo, već stepenovan plan koji polazi od informisanosti, snimanja situacije na terenu, analiziranje i tek na kraju sprovođenje plana u delo uz očekivani period „poslovanja na nuli“ i neplaniranih teškoća, ali sa jasnim ciljem.

To su ljudi koji su svesni da neće sve teći glatko, ali sa dovoljno jakom motivacijom da istraju. Ono što najviše povezuje date osobine je ljubav prema poslu i vera u ideju koja se sprovodi. Suprotno raširenom uverenju, najbrže na ovom životnom ispitu padaju ljudi isključivo fokusirani na profit. Da bi plan bio ostvaren, potrebna je fleksibilnost mišljenja i posmatranje stvari iz više perspektiva.

PROMENE SU SASTAVNI DEO ŽIVOTA 

Ako ste primetili da vam se duži vremenski period ne ide na posao ne samo zbog novog šefa, već i zasićenja, konflikata sa kolegama, otaljavanja radnih obaveza, čestih bolovanja itd., možda je vreme da razmislite o novom poslu.

Profesija vas ne definiše, vi niste samo svoj posao. Razmislite šta vas ispunjava, u čemu najviše uživate, obično je bavljenje time ono što se preporučuje za pokretanje sopstvenog biznisa, jer dovoljno dugo održava motivaciju. Poželjno je pre toga konsultovati se sa stručnim licima koja će vam pojasniti stvarne i skrivene troškove bavljenja određenim poslom. Pored toga, psiholog če vam pomoći da razlučite da li su strahovi koji vas koče iracionalni ili opravdani, da li su posledica načina vaspitanja, anksiozne strukture ličnosti ili prethodnih iskustava, naučiti vas da strah kontrolišete, da postane vaš saveznik a ne kočnica. Ljudi se obično na kraju radnog veka kaju što nisu bar pokušali da realizuju skrivene želje, decenijama žive u strahu dok život prolazi kraj njih.

Sve teče, sve se menja, promene su neminovne (Panta rei).

Komentari