Hiperaktivno dete

Većina hiperaktivne dece još u predškolskom peridu ispoljava preteranu aktivnost i preveliku radoznalost. Polaskom u školu problemi ove dece postaju veliki. Od njih se sada očekuje da sede mirno 45 minuta, da slušaju učitalja, da urade ono što se od njih traži, što je za njih težak zadatak. Zato se prava dijagnoza ove dece daje tek polaskom u školu. Međutim, bez obzira na teškoće koje se javljaju u njihovom školovanju, hiperaktivna deca su često vrlo pametna, sa visokim koeficijentom inteligencije i izraženom istraživačkom radoznalošću.

Hiperaktivno dete

Za uspešno školovanje hiperaktivnog deteta od velikog je značaja saradnja roditelja i nastavnika. Roditelji treba da budu upoznati sa onim sto se radi u školi, šta se od deteta očekuje. Međusobna saradnja i podrška roditelja i nastavnika je presudna za napredak. Obe strane mogu naučiti jedna od druge. Potrebna je otvorena komunikacija  kako bi se dobile povratne informacije o postignućima, zadacima ili teškoćama sa kojima se susreće hiperaktivno dete.

Lečenje hiperaktivnosti deteta usmereno je na podsticanje usvajanja poželjnih obrazaca ponašanja. Lečenje po potrebi može da bude i medikamentozno.  U lečenju hiperaktivnog deteta mogu se koristiti lekovi koji stimulišu delove mozga koji su odgovorni za kontrolu pažnje i obuzdavanja impulsivnosti. Treba znati da to nisu lekovi za smirenje. Ti lekovi u kombinaciji sa tehnikama modifikoivanja ponašanja i psihoterapijom zbog smanjenog samopoštovanja, utiču na prevazilaženje problema u učenju i usresređivanje na uspeh u školi tako da ova deca mogu da napreduju veoma dobro. Iako ovaj poremećaj traje čitavog života, sazrevanjem i uz pomoc stručnjaka, većina nauči da prevazilazi problematično ponašanje i najčešće pronalazi zanimanje koje odgovara njihovim pozitivnim osobinama. Odrasli kojima ovaj poremećaj ometa život uglavnom su oni koji su kao deca bili agresivni i kojima nedostaje samopouzdanje.

Na osnovu svega dosad rečenog može se zaključiti da imati hiperaktivno dete u porodici zahteva mnogo rada, truda i odricanja. S druge strane i biti hiperaktivno dete je veoma teško. Zato, da bi se postigao maksimalni uspeh, potrebno je dijagnozu postaviti što ranije i velika saradnja roditelja, vaspitača i odgovarajućih stručnjaka. Ma koliko se ponekad činilo da je trud koji se uložio uzaludan, ne treba odustajati. Svaki napredak hiperaktivne dece, pa makar on bio i minimalan, je za njih veliki.

Zato: POTRUDITE SE! VRATICE VAM SE VIŠESTRUKO!

Izostanak očekivanog napredovanja u školi i ometanje nastave su dva najčešća razloga zbog kojih se hiperaktivna deca doživljavaju kao loša, što je potpuno neopravdano. Takav stav okoline negativno utiče na emotivno stanje deteta koje postaje usamljeno i gubi samopouzdanje. Hiperaktivna deca razumeju šta se od njih očekuje, ali se ne mogu pridržavati toga. Ove osobe su sklone delikventnom ponašanju, dok kao odrasle osobe često imaju problema sa funkcionisanjem u radnoj sredini, kasne, neorganizovani su, gube stvari, imaju potrebu za stalnom promenom zaposlenja.

Komentari