Pogrešna uverenja o vaspitanju

Pogrešna uverenja o vaspitanju

U našoj kulturi su rasprostranjena brojna pogrešna uverenja o načinu vaspitanja dece, što dovodi do niza teškoća u kasnijem životu i radu. Čuvati dete nije isto što i vaspitavati ga: čuvanje podrazumeva fizički nadzor uz smanjenje rizika od povreda, uz zadovoljenje osnovih bioloških potreba kao što su npr. hranjenje i oblačenje.

autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije i Mense Crne Gore

Sve navedeno može biti fizički naporno ali ne zahteva poseban intelektualni i psihološki angažman kao što je slučaj kod vaspitanja, koje obuhvata sve to, ali i mnogo više: pre svega prenošenje kulturnih obrazaca, razvoj psiholoških osobina i usmeravanje u pravcu korisnom za dete i društvo.

U našoj kulturi su brojne tipične greške u načinu vaspitanja koje je potrebno preispitati:

1 POGREŠNO UVERENJE:

Samopouzdanje je osnova svega: ako hvalite dete uvek i neograničeno, ako mu stalno govorite da je pametno, nema tog zadatka koji neće moći sa uspehom da reši”.

Razmislite: Samopouzdanje jeste ključno, ali se ne stiče hvaljenjem bez osnove, već pohvalom za trud i upornost tokom konkretne akcije. Potrebno je podsticati dete da što više stvari radi samostalno, a one koje još uvek ne može, uz pomoć koja je tek tolika da podstakne na akciju.

Dakle, ističe se trud a ne „pamet”, jer trud zavisi od osobe pa nije ništa strašno ako se doživi neuspeh, potrebno je samo više se truditi. Ako se akcenat stavlja na pamet, dete nema potrebe da se trudi, a kada doživi neuspeh dolazi do pada samopouzdanja jer misli da više nije dovoljno
pametno.

2 POGREŠNO UVERENJE:

„Poredite uvek decu sa uspešnijima od sebe, u svakoj prilici, neka ih to motiviše da budu sve bolji”.

Razmislite: Najzdravije je takmičenje sa samim sobom, a ne poređenje koje može da isfrustrira dete. Naročito je pogrešno porediti decu unutar porodice (ko je lepši, a ko pametniji, brži ili snalažljiviji), na taj način se podstiče rivalitet koji se u odraslom dobu prenosi na kolege.

Decu treba učiti samostalnosti ali i saradljivosti, sa takvim osobinama će biti dobrodošli u svakom timu. Takmičarski duh je dobro došao u nekim situacijama, ali ako se ne shvati preozbiljno već kao deo igre. Dobro je razvijati sportski duh, da dete shvati da su i poraz i pobeda sastavni deo života.

3 POGREŠNO UVERENJE:

„Pomozite deci prilikom izrade domaćih zadataka, šta fali ako sastave pišete umesto njih, život ih ionako neće maziti”.
Razmislite: Domaći ne treba da radi roditelj, već dete.

Bolje da dete dobije 4, nego roditelj 5 (makar svi roditelji u odeljenju radili domaći svojoj deci sem vas). Ne možete ići za detetom kroz život i raditi sve umesto njega, tako se razvija tzv. „naučena bespomoćnost” koja šteti detetu jer ne razvija intelektualne potencijale (nema izazova), a slabi samopouzdanje (jer mu se šalje poruka da neko drugi to radi bolje a ono ne može). Treba pomoći toliko da se dete podstakne na razmišljanje, da bude u tzv. zoni narednog razvitka po Vigotskom (ono što dete može danas uz pomoć, sutra će moći samostalno).

Npr. ako vas dete pita za predmet čiji je naziv zaboravilo, ne treba odmah da kažete rešenje već da, ako ne može da se seti, kažete ili sinonim ili prvo slovo. Ako ne ume da reši neku jednačinu, podstaknite razmišljanje davanjem najpre minimalne, a zatim sve veće pomoći. Sve to treba činiti uz pohvalu za upornost, bez komentara tipa „kako to ne znaš”. Dete treba da oseća slobodu da pita, ali i samostalnost da rešava najpre bez pomoći. Dajte pozitivan primer, neka dete vidi vaš trud, upornost i samostalnost, kao i slobodu da pitate ako vam nešto nije jasno.

4 POGREŠNO UVERENJE:

„Roditelj uvek zna šta je za njegovo dete najbolje, a na vaspitne metode koje primenjuju učitelji i nastavnici ako se ne podudaraju sa onim u porodici treba odmah reagovati”.

Razmislite: Učitelj(ica) nije vaš neprijatelj, a naročito ne suparnik, već saveznik. U redu je na početku školovanja, dok učiteljica ne upozna još sve đake, skrenuti pažnju na neke osobine deteta koje nisu očigledne.

Sam način školovanja je koncipiran tako da daje dovoljno vremena za uzajamno prilagođavanje (u prvom razredu nema ocena). Naravno da roditelj najbolje poznaje svoje dete, ali ga ipak ne zna u svim situacijama, a školska sredina je često sasvim drugačije okruženje od porodičnog doma.

Ova je naročito vidljivo kod rigidnih porodica sa gvozdenom disciplinom: deca iz takvih porodica su najčešće vođe bunta u školi, što roditelji ne veruju jer su u porodici takva deca naučena na strahopoštovanje i da ništa ne rade bez dozvole. Naročito je štetno da se negativno komentariše rad učitelja i nastavnika u prisustvu deteta, na takav način se ruši njihov autoritet.

Zbog porasta otvorenog ispoljavanja agresivnosti u školama roditelji su prestrašeni i od samog početka imaju potrebu da zaštite dete, pa strah od vršnjačkog nasilja proširuju i na strah od učitelja i nastavnika. U redu je reagovati ali je bitan način i mesto, zato i postoji „dan otvorenih vrata”, psihološko-pedagoška služba i sl.

Za neke stvari treba reagovati odmah, ali dok to činite pokušajte da budete što objektivniji. Neke reakcije su proizvod nesvesnih potisnutih sadržaja iz vašeg detinjstva i perioda školovanja, naročito kada reakcija višestruko premašuje povod.

Ne treba skakati na najmanji povod, već naučiti dete da se samostalno izbori, jer neće uvek biti u vidnom polju roditelja. Roditelji se često boje da će se dete traumatizovati zbog loše ocene, ali ako dete vaspitavaju uz bazičnu poruku da se uči za znanje, a ne ocenu i da je najvažniji trud, dete neće ocenu doživeti traumatično, već kao povratnu informaciju da promeni nešto u načinu dotadašnjeg učenja za taj predmet.

5 POGREŠNO UVERENJE:

„Deci uvek i u svakoj prilici treba govoriti šta (ne) treba da rade, samo tako će naučiti sta je ispravno i primeniti to kada odrastu”.

Razmislite: Deca vide i kopiraju kako i šta radite, a ne šta pričate, naročito ako su to dve različite stvari. Previše teoretisanja i „držanja predavanja” ima kontraefekat, deca vas jednostavno neće čuti. Pokušajte da što više razgovarate sa njima o raznim pojavama, neka kažu svoje mišljenje.

Ono što roditelji retko rade a što je izuzetno korisno je pričati o svojim lošim trenucima i porazima.

6 POGREŠNO UVERENJE:

„Kad je dete inteligentno pa sve shvati u školi, dobija petice bez učenja, nema potrebe da uči kod kuće, kad bude potrebno naučiće”.

Razmislite: Ovo je toliko rašireno uverenje na našem podneblju da zahteva posebnu razradu pod nazivom „Sindrom pametnog deteta”, o čemu ce biti reči u narednom broju.
Domaći ne treba da radi roditelj, već dete. Bolje da dete dobije 4, nego roditelj 5. Ne možete ići za detetom kroz život i raditi sve umesto njega, tako se razvija tzv. „naučena bespomoćnost” koja šteti detetu jer ne razvija intelektualne potencijale, a slabi samopouzdanje.

Samopouzdanje jeste ključno, ali se ne stiče hvaljenjem bez osnove, već pohvalom za trud i upornost tokom konkretne akcije. Po­trebno je podsticati dete da što više stvari radi samostalno, a one koje još uvek ne može, uz po­moć koja je tek tolika da podstakne na akciju.

Komentari