Otomikoze, gljivične infekcije spoljašnjeg uva

otomikoze
Intenzivan svrab, poremećaj sluha, povećano vlaženje tj sekrecija iz uva kao i bol manifestacije su gljivične infekcije.

Otomikoze su gljivične infekcije spoljašnjeg slušnog hodnika, koje su česte usled lokalno povećane vlažnosti spoljašnjeg uva, npr. kod plivača, kod osoba koje se dosta znoje ili kod onih koji žive u uslovima povišene vlažnosti vazduha. Neretko se javlja nakon dugotrajnije lokalne primene antibiotika kod prethodno bakterijskih upala spoljašnjeg uva.

autor:  dr Ana Vukićević Milanović, specijalista otorinolaringologije


Najčešći uzrok upalnog procesa su gljivice vrste Aspergillus niger u oko 70- 80 % slučajeva, mada uzročnik može biti i Candida albicans u oko 20- 30 % slučajeva. Kao i ostale infekcije kože spoljašnjeg slušnog hodnika i otomikoze su češće kod prethodnih lokalnih trauma kože, kao posledica čišćenja ušiju štapićima, navike čačkanja ušiju što noktima, što različitim oštrim predmetima, ali i kod osoba koje već boluju od nekih kožnih oboljenja tipa ekcema ili psorijaze. Otomikoze su značajno češće i kod osoba sa smanjenom opštom otpornosti organizma.

SIMPTOMI OTOMIKOZE

Pacijenti dolaze kod otoinolaringologa navodeći da osećaju intenzivan svrab u uvu, slabije čuju, obično zbog lokalnog otoka mekog tkiva spoljašnjeg slušnog hodnika. Žale se na vlaženje tj. sekreciju iz spoljašnjeg slušnog hodnika, a tek kasnije i na bol. Bolna osetljivost nastaje obično kao posledica bakterijske superinfekcije, koja je uzrokovana intenzivnim češanjem, čačkanjem uva koje svrbi.

Anamnestički često mogu dati podatke o prethodnoj bakterijskoj upali spoljašnjeg slušnog hodnika i lečenju antibiotskim mastima ili kapima, ili podatke o bavljenju sportovima u vodi.

Šta zatičemo u spoljašnjem slušnom hodniku pregledom?

Pregledom pacijneta sa gljivičnom upalom spolašnjeg uva, otoskopijom obično u spoljašnjem slušnom hodniku zatičemo crnkaste kolonije gljivca po površini kože, kada je u pitanju infekcija izazvana gljivicom iz roda Aspergilus niger, ili beličasti (sirasti) sekret na površini kože kada je uzročnik Candida albicans. Koža kanala je obično natečena, macerirana i vlažna.

Od velikog značaja je i mikrobiološka identifikacija uzročnika, uzimanjem brisa sa povšine zapaljenski izmenjene kože. Nakon pregleda otorinolaringolog najpre izvrši toaletu spoljašnjeg uva, obično aspiracijom sekreta iz istog. Ponekad je potrebno, kada je koža kanala izrazito otečena, pogledati uvo i pod mikroskopom– otomikroskopija. Tom prilikom se takođe vrši aspiracija, kojom uklanjamo kolonije gljivica ili sekret koji prekriva kožu. Na taj način ostvarujemo uslove za kvalitetno dejstvo terapije koju ćemo kasnije sprovesti.

LEČENJE OTOMIKOZE

Kada upala svojim izgledom liči na gljivičnu, emprijski se ne čeka rezultat uzetog brisa, već se odmah kreće sa terapijom, koja podrazumeva lokalnu aplikaciju lekova – antimikotika u obilku masti ili kapi koje se aplikuju u spoljašnji slušni hodnik. Eventualna korekcija terapije će uslediti po pristizanjui  rezultata mikrobiološke obrade.

Od velike važnosti je i redovna toaleta obolelog uva, jer nakon lokalne aplikacije lekova u spoljašnji slušnji hodnik, dolazi do nagomilavanja skrama po površini kože, koje će sprečavati kvalitetno dejstvo antimikotika, a time i prolongirati izlečenje. U skladu sa tim je potrebno da tokom lečenja, pacijent u nekoliko navrata dolazi na kontrolne preglede, kako bi se stanje pratilo i vršila neophodna toaleta uva.

Terapija se ne sme prekidati

Jednom započetu  terapiju ne treba prekidati nakon početnog smirivanja simptoma.

Neophodno je da se obolelo uvo ne kvasi, jer će se se tokom lečenja u vlažnoj sredini podsticati razmnožavanje gljivičnog uzročnika.  Pacijenti u jednom trenutku lečenja navode da više ne osećaju pruritus- svrab, ali to ne znači i kraj lečenja. Terapiju je obično potrebno nastaviti i nekoliko dana po prestanku simptoma, a sve u cilju potpunog uklanjanja uzročnika infekcije. U kliničkoj praksi se par dana po zavšetku terapije uzima materijal za kontrolnu mikrobiološku obradu kojom se dobija uvid da li je uzročnik u brisu i dalje prisutan ili ne.

Karakteristika gljivičnih upala spoljašnjeg uva je vrlo često dugotrajnost i upornost infekcije, te je od velikog značaja istrajati u terapiji da bi se obezbedilo uništenje uzročnika.