Alergijski rinitis i astma, najučestalije alergijske manifestacije

0
Alergijski rinitis i astma, najučestalije alergijske manifestacije

Alergijski rinitis, zajedno sa bronhijalnom astmom i atopijskim dermatitisom čini atopijsku trijadu, grupu atopijskih bolesti čija je učestalost poslednjih decenija u stalnom porastu sa karakteristikama prave „univerzalne neinfektivne epidemije”. Rinitis i astma su najučestalije atopijske manifestacije. Procenjuje se da preko 600 miliona ljudi širom sveta, svih etničkih grupa i uzrasta, boluje od alergijskog rinitisa.

Alergijske (atopijske) bolesti predstavljaju značajan zdravstveni problem širom sveta i kod nas.

autor: dr Vesna Tomić Spirić, specijalista alergolog, Klinika za alergologiju i imunologiju Kliničkog centra Srbije


alergija i astmaPrema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 150 miliona ljudi širom sveta pati od astme, i njihov broj je i dalje u stalnom porastu. Najranije se ispoljava atopijski dermatitis, već na rođenju, i njegova učestalost je najveća tokom prvih godina života. U periodu adolescencije sve veću učestalost pokazuje alergijski rinitis, na koji se kasnije nadovezuje bronhijalna astma, koja predstavlja krajnji stadijum u takozvanom „alergijskom maršu“.

Iako je dugo smatran beznačajnom bolešću, danas postoje brojne potvrde značaja alergijskog rinitisa kao hronične respiratorne bolesti, pre svega zbog rastuće učestalosti, značajnog uticaja na kvalitet života, radnu sposobnost i produktivnost, velike ekonomske troškove i česte pridružene bolesti kao što su astma, sinusitis, serozni otitis, nazalna polipoza, konjunktivitis.

ALERGIJSKI  RINITIS I ASTMA, povezanost postoji

Alergijski rinitis i astma su vrlo često udružene bolesti. Veliki broj pacijenata koji boluju od rinitisa razvija astmu tokom života. Alergijski rinitis i astma su višestruko povezani, posebno jer i jedna i druga bolest u svojoj osnovi imaju alergenom pokrenuto zapaljenje (inflamaciju). Smatra se da je alergijski rinitis faktor rizika za nastanak astme jer je primećeno da zapaljenje napreduje iz gornjih u donje disajne puteve. Neka ispitivanja ukazuju da oko 40% obolelih od alergijskog rinitisa u daljem toku bolesti dobija i astmu. Istovremeni razvoj bolesti javlja se u oko 25% bolesnika.

Alergijski rinitis i astma su prvobitno posmatrane kao dve odvojene bolesti, međutim, danas ih sve češće opisujemo kao jednu bolest, odnosno kao hronični zapaljenski proces koji zahvata i gornje i donje disajne puteve. Pomenuta veza gornjih i donjih disajnih puteva ogleda se i u dobro poznatoj sentenci „nos je deo pluća dostupan prstima“. Koncept „jedan disajni put – jedna bolest“ (United airway diseases), najbolje ilustruje mehanizme i značaj povezanosti gornjih i donjih disajnih puteva.

Prema ovom konceptu rinitis i astma nisu dve odvojene bolesti, već jedinstvena bolest sa manifestacijama na nivou gornjih (nos)i/ili donjih disajnih puteva (pluća). Bronhijalna hiperreaktivnost je prvi korak u širenju zapaljenskog procesa iz nosa u donje disajne puteva. Bolesnici sa rinitisom i bronhijalnom hiperreaktivnošću češće razvijaju astmu, tj. prisustvo bronhijalne hiperreaktivnosti kod obolelih od alergijskog rinitisa je značajan faktor na osnovu koga se predviđa budući razvoj astme kod ovih pacijenata.

Ovaj koncept ukazuje i na potrebu jedinstvenog sagledavanja ovih bolesti kako u pogledu dijagnostike, tako i u pogledu lečenja. Neophodno je iznalaženje najoptimalnijeg načina lečenja pacijenata sa alergijskim rinitisom, sa ciljem da se spreči ili uspori razvoj astme.

ALERGIJSKI RINITIS I ASTME, LEČENJE?

Postoje tri opšte prihvaćene strategije lečenja: prevencija izlaganja alergenima koji su odgovorni za nastanak alergijskog rinitisa i astme, farmakološka terapija i imunoterapija.
Prema danas važećim preporukama za lečenje alergijskog rinitisa, druga generacija nesedirajućih antihistaminika je indikovana kao prva farmakoterapijska linija. Antihistaminici su često efikasni protiv kijanja, svraba i pojačane sekrecije iz nosa, ali skoro da nemaju efekat na nazalnu blokadu i anosmiju (gubitak čula mirisa), koji su čest klinički problem u hroničnom rinitisu.

Kod čestih, dugotrajnih simptoma i izražene zapušenosti nosa (nazalna kongestija), na prvom mestu su glikokortikoidni lekovi primenjeni lokalno u vidu nazalnog spreja, kao najadekvatnija terapijska opcija, opcija koja se pokazala kao efikasnija u odnosu na bilo koju drugu. Glikokortikoidni lekovi lokalno primenjeni, jedino su efikasni u suzbijanju hronične alergijske inflamacije koja leži u osnovi razvoja rinitisa. Oralni antihistaminici se smatraju efikasnim u suzbijanju nazalnog svraba, kijanja i pridruženih očnih simptoma, dok se intranazalni steroidi (INS), zbog snažnog antiinflamacionog delovanja, smatraju efikasnijim od antihistaminika u kontroli nazalne blokade. Primena INS umanjuje i težinu okularnih simptoma. Poznato je da INS ne pokazuju sistemske neželjene efekte s obzirom da pokazuju snažno lokalno antiinflamaciono delovanje.

Astma se kod većine obolelih leči dugotrajno, svakodnevnom primenom lekova. Osnovni cilj lečenja je postizanje i održavanje kontrole bolesti. Astma nije izlečiva, ali kod većine obolelih se može postići dobra kontrola bolesti. Lekovi koji se koriste u lečenju astme mogu se priomenjivati različitim putevima – inhalacionim, oralnim i parenteralnim (subkutano, intramuskularno ili intravenski). Inhalacioni put primene ima prednost zbog neposrednog kontakta leka sa sluznicom disajnih puteva, brzog dejstva i retkih neželjenih dejstava.

LEKOVI ZA LEČENJE ASTME

Napredak medicine i farmaceutske industrije doveo je poslednjih godina do revolucije u lečenju astme. Stvoreni su novi lekovi, novi oblici starih lekova, kojima smo u stanju da utičemo na njen klinički tok i na prognozu bolesti. Sve lekove za lečenje astme najšire možemo da podelimo u dve velike grupe.

U prvoj se nalaze bronhodilatatori tj. lekovi koji dovode do proširenja suženih bronhija, tj. lekovi za olakšanje tegoba (kratkodelujući beta 2 agonisti, antiholinergici, kratkodelujući teofilin, adrenalin), a u drugoj su antiinflamacioni lekovi, tj. lekovi za kontrolu bolesti (najčešće primenjivani su glikokortikosteroidi, dugodelujući beta 2 agonisti i fiksne kombinacije dugodelujućih bronhodilatatora i glikokortikosteroida). Bronhodilatatori otklanjaju bronhokonstrikciju i sa njom povezane simptome, ali ne otklanjaju inflamaciju i bronhijalu hiperreaktivnost. Antiinflamacioni lekovi, inhalacioni glikokortikoidi ili fiksne kombinacije dugodelujućih bronhodilatatora i glikokortikosteroida deluju profilaktički i supresivno, prekidaju nastanak i razvoj inflamacije u disajnim putevima.

Imunoterapija predstavlja jedinu terapijsku strategiju koja deluje na sam uzrok i promenjuje se u lečenju alergijskog rinitisa i astme. Imunoterapija pored samog lečenja ispoljava i preventivni efekat, ima sposobnost da zaustavi „alergijski marš“ i izmeni prirodni tok i evoluciju atopijskih bolesti disajnih puteva.

Pošto se u osnovi i alergijskog rinitisa i astme nalazi zapaljenski proces, glikokortikoidi, bilo primenjeni intranazalno ili u vidu inhalatora, najčešće predstavljaju terapiju izbora za lečenje ovih bolesti, koje se često javljaju zajedno. Za razliku od sistemskih glikokortikoida koji se uzimaju oralno, inhalacioni i intranazalni glikokortikoidi imaju značajno manje neželjenih efekata, jer je njihovo delovanje u najvećoj meri lokalno. Zbog povoljnog sigurnosnog profila moguća je primena ovih lekova u dužem vremenskom periodu, čak i kada je u pitanju populacija dece.

Komentari